Cibuk

Znam da negde postoji jedna kuća za nas. Treba da bude žuta, niska. Sa kruškom kraj prozora i drvenom kapijom. Sa belim kamenčićima oko grmova kadifa i ruža, sa starinskim roletnama i stazicom do terase na kojoj bih provela sve jesenje dane svog života.
Znam da treba da bude negde, u nekom selu. Negde gde mogu da prepoznam put do šume i do reke, šimšire koji je čuvaju, stabla bagrema kraj puta.
Negde gde ću da imam svoj poslužavnik sa heklanim miljeom, svoje prevaziđene goblene, slatko od dunja iako ga ne volim. Negde gde će spavaće sobe uvek, uvek da mirišu na čistu posteljinu, na prohladnu letnju zoru zaključanu tu pre nego što je izgrejalo sunce.
Nekada su takve kuće bile svuda oko nas, nekada sam živela u takvoj. Izumiru polako. Pa čak i one sačuvane postaju kao ulašteni muzejski eksponati. Oduzeta im je duša, prirodnost njihove seoske lepote, pretvorene su u laž i privid pravog života koji više nije isti.
Jer, ne želim ja samo tu kući za nas.
Volela bih da mogu da vratim stari život. Tišinu koja je nekada uspavljivala selo. Glas petka pre zore, lavež pasa u noći. Rikanje krava sa brda predveče. Stari šporet na drva, zavese kakvih više nema. Tapete na zidovima kakvih isto više nema jer mi smo sada moderni.
Promene oko nas teraju nas da se promenimo i sami. Inače nema opstanka. Zbog njega  žrtvujemo ono što moramo.
Ali niko ne može da nas prinudi na zaborav. Na napuštanje snova. Niko ne može da mi otme tu veru da negde postoji jedna kuća za nas.

Znam njen miris jer dolazi iz prošlosti, znam sve o njoj ali ne mogu da je nađem. Čak i kada bih je našla, izmakla bi mi iz ko zna koliko razloga ,znam to i ne zavaravam se.
U današnjoj mojoj realnosti ona ne postoji. Ali ima je negde u meni, u sećanjima ili u mašti. Znam kakva treba da bude.
Sreća je valjda kada prestanu da nas bole stvari koje nemamo. Nikada nećemo moći da imamo sve.
Sreća je kada od snova otkinemo miris, ukus ili boju i nizvedemo ih u stvarnost.
Kada se vratimo u jednu staru, plavu kuću na tren, kada se vratimo u neki bivši život nekih bivših ljudi, bivših kolača, bivših miljea, prozora i krušaka.
Ovo je recept moje bake za kolač koji imaju sve bake. Zbog toga ga posebno volim. Nekada se u našoj plavoj kući podrazumevalo da  svaki višak belanaca postaje cibuk. Danas smo izmislili mnogo kombinacija i načina da iskoristimo sve moguće  viškove, da što preciznije ugodimo sebi. Retko se vraćam ovom kolaču. Čuvam ga, kao, za svoju žutu kuću i nedeljno popodne na terasi.
Sad gledam kroz prozor. Grad miruje prvog septembarskog jutra. Nema šanse. Najviše što mogu da dobijem od tog sna  je ovaj cibuk,  povremena šetnja kroz tuđe bagremove, šimšire i kuće.
Nemam šanse sa tim snom. Nije ni važno. On će uvek da bude tu. Njega ne mogu da izgubim. Ako je nešto sigurno u životu, to su naše želje. I ponekad uopšte nije važno da li ćemo ih ostvariti.

  Ako volite da čitate moje pričice, označite da Vam se dopada ova stranica i pročitajte uskoro drugo izdanje mog prvog romana :-) 

Sastojci :
 
8 belanaca
200 gr. šećera šećera
2 šoljice za crnu kafu ulja
200 gr.  mekog brašna
100 gr. suvih smokava koje ste prethodno kratko prokuvali
2 štangle  seckane crne čokolade
1 šaka ili oko 50 gr. seckanih oraha
1 manji rendani koren đumbira ( ovo apsolutno možete da ignorišete ako ne volite đumbir :-))
dzem ili pekmez po izboru


Umutite belanca čvrsto pa im dodajte šećer u umutite u čvrst sneg. Mikser smanjite na najmanju brzinu, dodajte ulje pa promešajte samo par časaka i odmah ga isključite. Brašno  umešajte nežno prevrćući smesu varjačom. Dodajte na kraju seckane orahe,smokve, čokoladu i đumbir, promešajte i sipajte u pleh  srednje veličine pokriven papirom za pečenje ( kolač  gotovo uopšte neće da raste pa imajte to u vidu  kada birate veličinu pleha ). Preko smese rasporedite kašičicom dzem, kao da stavljate neko voće i pecite u rerni zagrejanoj na 180 nekih pola sata. Proverite da li je kolač pečen čačkalicom. Kada izlazi suva iz sredine, gotov je.

* Ako Vam je teško da čekate da skupite 8 belanaca, možete da spremite i pola mere, samo tada birajte mali pleh :-).