Krompir-sataraš sa slaninom i kobasicom

  Kada je Mišin tata bio mali, ušunjao se jednom prilikom u špajz i na svih deset prstića na rukama navukao po jednu ljutu papriku. Njegova mama se bavila spremanjem ručka, a kada se okrenula, zgranuto i prestrašeno viknula je dečaku da odmah skine to sa ruku i da nipošto ne dira oči. 

Naravno, mali Pera se rasplakao i smesta gurnuo rukicu u oči, da obriše suze. Ostatak dana proveo je kod doktora :-).

Ja najčešće uradim isto. Čim neko pokaže da brine, čim me optereti svojim strahom i strepnjom, čim neko vikne " pazi" , očajno se  rasplačem a onda uradim baš ono što ne bi trebalo. Kao kada pozovete mesečara dok hoda po krovu.

Trebalo je juče da izađem na ispit. 

Poslednji. 

Dve godine ga izbegavam. Koliko volim i predmet, i knjige i profesora, toliko mi se čini dalekim trenutak kada ću zaista da sednem, učim i pojavim se na ispitu. 

Poslednji stepenik do kraja, još samo jedan ispit posle svih koje sam položila bez stajanja, bez treme i straha, bez jednog jedinog neuspeha. Pa zašto je to onda tako teško ? Zašto ja radim sada baš ono čega su se svi bojali, zašto odlažem da završim već završeni posao ?

Zbog straha, mislim. Kao što je Pera pošteno oljutio oči samo zato što se uplašio zbog majčine vike, brige, njenog straha. 

Pa i ja se najviše bojim tuđih strahova. Bojim se da ti strahovi ne budu u pravu, da ja zaista ne posrnem i padnem sada kada je posao završen. Skoro završen.
Strah je pretvorio jedan prelepi ispit u čudovište, kao što je nekada od jasenovih grana isprepletanih na prozoru naše stare dečije sobe u mojim očima slikao veštice i baba-Jage. Ja i danas ne smem da pogledam prozor kada je mračno. Vreme i odlaganje hrane naše neuspehe.
Meni se i danas čini, posle nekoliko meseci, da te knjige svakog dana postaju sve veće, kao da već nisu bile dovoljno velike, da moje vreme teče brže nego neka tuđa vremena. Da sa svakim izgubljenim danom gubim snagu da  završim sa tim. 

Ali trgla sam se, morala sam. Mnoge stvari koje sam volela strah mi je oduzeo.

Pustila sam zato  nekoliko rokova da odu. Tek tako. Da prestanem da mislim na njih i na strahove. Da ostanem sama sa knjigama, sa onim što volim, zbog čega je sve počelo, zbog čega sam uvek bila jača od svake prepreke i sumnje. Zabranila sam tom ispitu da se ostane  moj strah, promašaj, sramota, neuspeh. Zabranila sam ljudima da se plaše za mene. Podsetila sam se da je to ono što želim, a ne ono što moram.

Kada se čini da nećete uspeti, sve što Vam treba je poverenje onih koji su Vam važni. Kada je teško i neizvodljivo, tada samo poverenje može da učini čudo. Ona tiha vera da će sve biti dobro. Ono neupitno znanje da ne možete da pogrešite. Potrebno je samo da ukinete strah u sebi i u drugima, i da odgovornost koja pripada samo Vama bude spuštena u Vaše ruke. 

Ne želim ni podsticanje ni brigu ni strahove. Od toga poželim da se rasplačem, a nakon suza najčešće budem ljuta. Na sebe, na svaki napravljeni propust, na to što sam dopustila da razočaram.

Želim samo poverenje. Ćutljivo i stameno. Svi ga želimo. 

Jer to poverenje je najveća i najdragocenija naša odgovornost.Najlepši dar ljubavi i odanosti. Kada nosimo njega kao zalog, nema te prepreke koja će nam stati na put i ostati neporažena. 

Čini mi se da sam ga stekla. Propustila sam sve rokove, užasni teret moranja skinula sam sa leđa. Ipak ostao  je još jedan rok. Onaj koji sam zadala sebi. Jer sam konačno, posle mnogo samoprekorevanja i samoprezira poklonila poverenje sebi.
Rok koji je preostao je najvažniji . Nisam nikome ni rekla kada će doći. Nekako, svi veruju da će biti baš na vreme.

Ne gledam šta rade drugi, ne gledam gde su stigli. Zaostajem za svima ali svejedno još imam šanse da stignem na svoj cilj baš na vreme.
Kao kada uhvatite zrele plodove na samom izmaku leta, kada su najslađi. 

 Ako volite da čitate moje pričice, označite da Vam se dopada ova stranica i pročitajte uskoro drugo izdanje mog prvog romana :-)  

Sastojci :

( za 8 osoba, možete da smanjite meru upola ako Vas na ručku ima četvoro :-) )

 4 veće crvene paprike

1 velika glavica crnog luka

3 veća paradajza

200 ml. soka od paradajza

2 kašičice soli - ipak prvo stavite jednu pa kasnije probajte i dodajte drugu ako je potrebno

2 kašičice smeđeg šećera ( može i beli naravno )

 ulje za dinstanje

 Luk isecite na rebarca i  pržite na ulju dok ne postane mek i staklast, dodajte mu so i šećer i dinstajte dok voda ne ispari. Nakon toga dodajte papriku isečenu na kockice, sok od paradajza i paradajz takođe iseckan na sitnije komade. Dinstajte na srednjoj vatri dok tečnost skoro sasvim ne ispari ( ostaće je malo pri dnu ). Prebacite sve u posudu koja može da ide u rernu.

 Još :

300 gr. pikantne kobasice - ako ne volite kobasice, kao što ih ja ne volim, umesto njih možete da upotrebite 300 gr. svinjskog ili pilećeg mesa. Ipak, ovom jelu kobasica daje jednu uzbudljivu dimenziju, pa čak i meni prija :-) 

Kobasice isecite na kolutiće i propržite na ulju da dobiju finu boju i miris. 

I još :

8 krompira srednje veličine

oko 200 gr. slanine - najbolje je da šnitice imaju što veću površinu, tj. da nisu uske, da bi se krompir lepo umotao

Oljuštite krompir, stavite ga u ključalu posoljenu vodu i kuvajte oko pola sata. Procedite kada je kuvan, malo ga ohladite pa svaki krompir zamotajte u dva lista slanine. 

U povrće utisnite kobasicu, preko poređajte krompire u slanini i sve pecite u rerni na 200 od 15 do 20 minuta, nepoklopljeno.

Sataraš je najlepši poslužen sa sirom :-).