Mirine majonez-veknice

  

Nisam ja naročito druželjubiva osoba. Samo kod kuće, sa svojima, mnogo pričam. Među manje poznatima ćutim kao zalivena. Znam da su ljudi svakakvi. Surevnjivi, okrutni, samoživi i zavidljivi. Otrovni bez razloga. 

Mirnija mi je glava kada sam od njih daleko. Mirniji mi je san.

Pesimista i mizantrop, reklo bi se. 

Ali nisam. Verujem i dalje u dobre ljude ( i ne tvrdim nipošto da sam sama takva ). Ne čini me tužnom to što su retki. Bez neke gorčine i tuge prihvatila sam to. Ne može svuda da bude kao kod kuće.

Od kada pišem ovaj blog, upoznala sam puno ljudi, neke  i lično. Nekima sam u međuvremenu već zaboravila imena.
Bez razloga, ošamarili su me neki neznanci, onako, u prolazu. Našla sam im se na putu. 

No neki su me neznanci odlučno i srčano pogurali napred. I za razliku od onih prvih, prestali istog trena da budu neznanci.

Hvala, gospođa-Miro što ste mi dozvolili da objavim ovaj recept na svojoj strani.

Kada sam upoznala Mišu, njegova svakodnevna večera bio je tost hleb sa pečenicom i majonezom. Majonez sam upornim nastojanjima trajno udaljila iz kuhinje. Nisam ga nikada volela, nismo ga kod bake nikada ni jeli. Koristim ga samo kada baš moram, a to znači kada me Miša onako molećivo pogleda jer mu se jede ruska salata :-). Ali ovaj recept mi se dopao na prvo čitanje, kada ga je Mira objavila na jednoj od divnih kulinarskih facebook grupa. Malo sam sve izmenila, u stvari, spremila sam testo kako uvek radim, samo sam, prema Mirinom receptu,  dodala  ne neku preterano veliku količinu majoneza.

Mirisna zlatna peciva velikodušna u svojoj mekoći, kao što je velikodušna osoba koja nam je poklonila ovaj recept. A velikodušnost je jedna od najlepših ljudskih vrlina. Nema bez nje istinske dobrote jer onaj koji nije spreman da daje drugima u stvari ih i ne voli. A bez ljubavi je svaka vrlina lažna.

Ja, eto, prenosim ovaj recept vama. Zato što vas volim :-). A ako vam se sviđa, vi ćete da prenesete dalje, kao što se uvek zbiva u ovom našem svetu, u kom smo povezani ponekad tim deljenjem a da i sami ne znamo.

Kako se divno peva u jednoj troparu - "zabadava ste dobili, zabadava dajte drugima". 

Kao što sam Vas već obavestila, ako Vam se dopada moje pisanije, svratite na "Mučitelj",   i svakako na Beogradski sajam knjiga, od 20og oktobra :-).

 Sastojci :

500 gr. mekog brašna

3 kašičice meda

2 kašičice soli

oko 250 ml. jogurta

100 gr. majoneza

1/2 svežeš kvasca ( 20 gr. )

4-5 kapi jabukovog sirćeta

50 gr. putera - za premazivanje

Ugrejte jogurt tako da bude mlak pa izdrobite kvasac unutra, poklopite i ostavite da odstoji dok se kvasac ne podigne, desetak minuta. U brašno stavite sve ostale sastojke pa dodajte jogurt sa kvascem i promešajte. Ako je potrebno, dodajte toliko brašna ili jogurta da biste dobili meko testo koje se ne lepi za ruke.  Umesite kratko i formirajte kuglu pa stavite na toplo mesto da naraste 20tak minuta. Posle tog vremena premesite testo pa ga ostavite da narasta ponovo oko pola sata.

Obložite pleh od rerne papirom za pečenje. Od testa otkidajte komade veličine po želji, formirajte male valjke i ređajte ih jednog do drugog. Premažite svaki sa malo putera i pecite na 200 stepeni oko 35 minuta.

Veknice treba da porumene, dobiće jako lepu zlatnu boju kada budu gotove. 

Kada ih izvadite iz rerne, premažite ih puterom ponovo. 

Tople veknice su neodoljivo meke, ali i sutradan su prilično fine, idealne da ih premažete puterom, sirom ili nekim slasnim dzemom.