Starinska fina torta

Nije čudna, luda, neverovatna, nije ni glamurozna, nije bahata u svojoj kremastoj slasti, ali uvek možete da računate na nju. Najčešće, kada je važno, biram poslastice kao što bih birala prijatelje. Ponekad mi pogled zaluta na recepte koji nude uzbuđenje i neizvesnost, nešto novo u poznatoj svakodnevici. Ali najbliži su mi srcu oni kojima je još moja baka verovala, u vreme kada je mogla sama da ih sprema. Starost nije bolest ali joj je sasvim nalik. Slaba i prilično bezvoljna baka sve manje ima snage i strpljenja da mi u dugim telefonskim razgovorima po nekoliko puta objašnjava kako da spremim ručak ili tortu. A neverovatno je kako smo mi, deca koja to višu nisu, ponekad surovi. Misli mi lutaju dok je slušam, mora da ponavlja, pa onda još jednom, jer nisam zapisala.
U poslednje vreme mama mi čita recepte. Baku pitamo samo kada nam nešto baš nikako nije jasno.
A nema mnogo tih stvari u tim starim receptima. Najčešće ste prepušteni sebi sa nekoliko jednostavnih sastojaka iz kojih izranja na neki magični način ukus koji Vas je pratio od najranijih dana, koji Vas podseća bolećivo na vreme u kom Vas recepti nisu zanimali jer je sve sa lakoćom i osmehom spremao neko drugi. Neko ko sada nema volje čak ni da Vam ispriča taj recept.
 Pa sad nekako retko uopšte pričam sa bakom. I kada se čujemo, ona najčešće zbog nečega plače. Smešno je, ta žena, čini mi se, nikada u životu nije zaplakala, sve dok nije došla starost.
U trenu se rasplače, zato što ja eto, jadna, spremam sama prvi put slavu, a mama ili ona nisu tu da mi pomognu. Ubeđujem ja nju da to nije neka velika slava, da je to samo jedan malo svečaniji ručak, ali njoj je i dalje teško što ne može da mi pomogne. Onda se iznova seti naših  novogodišnjih noći, i kako sam nekada, kao devojčica, virila u  rernu i u šerpe, u velike torbe za pijacu u kojima su stajali vanilin šećer, oblande, keks, rum, čokolada, kako sam se borila da makar  meljem orahe na onoj prastaroj mašini u koju staje jedva jedna šaka oraha i koja, eto, služi i danas.
Stvari traju duže nego ljudi, možda zato što nemaju osećanja. Od sećanja i tuga mi starimo i umiremo. Od suza.
Pa i ja, čini mi se, plačem sve češće. Starim. Ne zbog nekih velikih stvari. Plačem zbog drugih koji su ostarili. Plačem što drugi plaču. Plačem što sve ređe pričam sa bakom, što sve ređe viđam brata. Što se i sama sećam kako sam nekada virila u te torbe i tražila da meljem orahe. A najviše zato što se sećam kakva je radost ispunjavala te dane u kojima mi je bilo dozvoljeno da okrećem crvenu ručkicu na staroj mašini, koliko su me nekada radovale stvari koje danas radim uz put, bez ikakvog osećanja, koje su i tada bile svima zamorne pa su dozvoljavali meni da ih obavim, jer sam im se jedina radovala. Što smo ove godine Miša i ja prvi put slavili slavu u svom stanu, a ni mama ni Vanja ni baka nisu mogli da dođu.
Nije to meni  bitno iz nekih formalnih razloga. To je bilo tek malo okupljanje, jedna lepša večera i dve starinske torte. Ali baš mi je zbog toga i žao. Volela bih da jednom vide šta sam sve naučila. Čemu su me naučile. Kada odem kod njih, kući, uvek nekako mama uradi sve, da se ja odmorim, valjda. Tamo ja i ne želim da budem glavna domaćica. Želim samo da meljem orahe, da baka može da ustane i da sama napravi ovu tortu, a da mi opet budemo samo učenici, deca, mala smetala u kuhinji.  Ali mora tako da bude. Prvo učite gledajući a onda ostanete sami sa svojim zadatkom i morate sami da ga obavite. Naposletku brinete o onima koji su nekada brinuli o Vama. I ljubav se vrti u krug, kao znanje, kao pamćenje.
Naučila sam toliko toga  u tim dugim telefonskim razgovorima, satima provedenim pretražujući blogove, a najviše sam naučila u svojoj kuhinji, pod svojim prstima, na svojim greškama.
To je, valjda, ono bakino - " umesi testo da ti bude meko pod rukom".
Postoje savršeni recepti sa kojima greška nije moguća. Ali takvi recepti su korisni samo retko, možda ako imamo goste ili nekoga želimo po svaku cenu da oduševimo. Učimo dok grešimo. Savršeni osećaj za testo vredi mnogo više od savršenog recepta za testo. A put do tog savršenstva je dug, ja još nisam prešla ni polovinu.
Zbog toga što je prilika svečana i što smo imali goste  išla sam  i ovog puta na sigurno. Znala sam da mogu da računam na ovu tortu.
Kada je budem spremala kod svojih, a želim to odavno, verovatno će u njoj da se nađe još puno neočekivanih stvari. Svoji smo, sve će se pojesti :-).
Baka će, svejedno, reći - "Eh, pa nije to više ta torta ".
Ona ne voli karikiranje recepata. Ali ova torta je rođena za to da joj uradite sve što poželite. 
Volim je  jer svaki put može da bude drugačija, kao talentovani špijun kog je skoro nemoguće prepoznati na tajnom zadatku :-). Ipak, odaće je penasta mekoća i blaga, nežna aroma vanile sakrivena u glatkom, prohladnom filu. Nije ni skupa, naprotiv. Ovo je zaista jedna jednostavna  tortica. Mislim i na pripremu, i na sastojke. Meni je vrlo draga kao opozicija nezaobilaznim čokoladnim tortama, koje, uprkos neverici mnogih, ne vole baš svi. 

Navešću u receptu sastojke koji stoje i u originalnom receptu, iako sam je ja ovog puta radila bez suvog grožđa, već sam korice premazala dzemom od jagoda. Ne volim preterano sveže voće u kolačima. Jedem i  takve kolače i povremeno ih sama spremam ,posebno u danima šljiva, kajsija i breskvi, ali nije mi to omiljeno rešenje. Radije koristim marmelade, dzemove ili, najradije, voće iz slatka. Sa ovom tortom možete zaista da uradite šta god želite. Ipak Vam preporučujem za početak kombinaciju  koju nudi ovaj stari recept.
Rekoh da biram kolače kao što biram prijatelje. Ali neke prijatelje nismo izabrali. Prosto im imamo.
 Ova  torta će, kao pravi prijatelj, opirući se tek pomalo,  da podnese sve Vaše hirove, a ipak neće da se promeni u samoj svojoj suštini.  Kao što rade svi oni koji nas zaista vole. Oni koji uživaju u našoj mladosti čak i kada su sami umorni, bolesni i stari. Oni koji su nam istinski odani. Naši najbolji prijatelji - naša porodica.

Ako volite da čitate moje pričice, označite da Vam se dopada ova stranica i pročitajte uskoro drugo izdanje mog prvog romana :-) 

Sastojci 

 Kore :

 7 belanaca
 7 kašika brašna

7  kašika šećera

7 kašika ulja ( neka ne budu baš pune, pazite da Vam ne umakne više ulja u belanca :-) )

1 prašak za pecivo

Čvrsto, čvrsto umutite sneg od belanaca pa mu dodajte šećer, i umutite mikserom. Onda smanjite brzinu pa dodajte ulje, i naposletku isključite mikser i umešajte nežno varjačom meko brašno sa praškom za pecivo.

Pecite u plehu od rerne na 180 nekih 15 minuta i pazite da korica ne pregori. Već posle 10 minuta budite oprezni :-), treba da bude meka i vazdušasta kada je izvadite iz rerne.

Ohlađenu presecite na 3 šnite.  

Krem :

7  žumanaca

6  kašika brašna

10 kašika šećera

 šipka vanile

 6 dl. mleka

par vanilin-šećera

250 gr. putera (može, naravno, i margarin, znamo svi razloge za ovu izmenu, kao i njene posledice )

 150. gr. suvog grožđa

 oko 100 ml. ruma ( ako nije dovoljno da potopite suvo grožđe, dodajte vodu )

Mleko stavite na paru ( u manju posudu koja može da se smesti u veću koju ste napunili vodom i stavili na šporet, ali tako da dnom ne dodiruje vodu ), sa 3 kašike šećera, vanilin šećera i šipkom vanile. Žumanca umutite sa 7 kašika šećera, pa od onog mleka iz šerpe sipajte malo u žumanca i dodajte 6 kašika brašna. Ne punite ih preterano, ali neka ne budu ni poluprazne.Kada se mleko ugrejalo, sipajte žumanca i mešajte dok se ne zgusne. Fil će biti prilično gust, malo gušći nego puding. 

Dok se fil kuva, suvo grožđe potopite u rum.

U topli fil ubacite puter, ja ga čak i ne sečem na komadiće, istopi se za čas :-)

Kada se to desi, odvojite jedan deo kojim ćete premazati tortu, a u onaj veći ostatak dodajte oceđeno suvo grožđe.

Znam da puno sladokusaca ne voli suvo grožđe. Ovde ga stvarno možete zameniti bilo čim što volite. Na primer, višnjama ( koje nećete mešati sa filom već stavljati preko njega kada nafilujete koru), ili čak seckanim suvim kajsijama koje ste takođe potopili u rum ili konjak. 

Nafilujte kore , a treću onim kremom bez grožđa. 

Možete staviti preko šlag, posebno ako će torta da stoji duže, ali ja ga baš ne obožavam, pa radije istopim malo čokolade i napravim neku finu šaru, ili je prosto pospem nekim ostatkom mlevenih badema ili oraha, lešnika, koji mi je ostao od nekog prethodnog kolača :-) Ovog puta sam ipak morala da stavim šlag jer sam zamrljala površinu torte dzemom :-) pa sam prikrila greške :-)