Sočne krmenadle

 Krmenadle sam probala tek pre par godina, kada sam ih spremala za Mišu i mene. Što se tiče mesa, meni je uvek bilo jedino važno da nije masno. Ostali detalji me nisu interesovali.

Krmenadle su mi  zvučale kao maloj gospodski, nekako gradski. Kupovala ih je bakina sestra varošanka :-), naš tzv. deda iz Beograda, pa eto, i Milošev tata ume i danas savršeno da ih spremi. 

Kod nas na selu nisu bile naročito popularne, kao i mnoge druge stvari koje su ljudi na drugim mestima voleli. Beogradska tzv. baba, odnosno majka našeg nazovi oca uvek nam je,koliko god noći prespavali u njenoj i dedinoj sobi, nakon što popijemo po šolju preslatkog mleka i pojedemo po jedan ili dva savršena sendviča sa suvim vratom, pričala bajku o Crvenkapi ili onu drugu o glupom vuku kog je lisica nagovorila da repom lovi ribu u zaleđenom jezeru.

Vanja i ja smo bili zbunjeni.

Kakva je to bajka ?

Ni Ivana Carevića, ni zmaja, ni Jelene prekrasne. Neka dosadna priča o zlom vuku, a mi znamo dobro da je sivi vuk Ivana Carevića uvek bio dobar.

Ne može vuk da bude zao.

Nismo puno zapitkivali, ako je prekinemo, baba neće znati da nastavi, ionako je pričala kroz san, umorna, nenaviknuta na celodnevno bavljenje unucima, decom, odnosno nama.
Kada ostanemo sami, zaključili bismo da ona u stvari ne zna ništa o vukovima. 

Dosadni i priča, i baba i ceo taj stan i taj raspust.

U tim  tihim i napetim noćima, činilo mi se da malu plavu kuću, ozvezdano nebo nad ribnjakom i senke jasenovih grana na prozoru neću više nikada da vidim. Moje kutijice za kuvanje, dekinu vanglicu za kukuruz, bakine uštipke i palačinke. Tako je u mom detinjem umu Konarevo bilo daleko od tog praznog i pustog Beograda.

Tako sam bila besna što baba priča o vuku koji je glup i zao. Zaspim pre nego što čujem kraj. Zaspim da što pre svane i da se vratimo na selo.

Povratak. Čemu se sve vraćamo kada se vraćamo kući ?

Tamo stanuje sve što volimo i što jesmo. Tamo baka legne između nas, uz svetlo staromodne lampe i senke jasenovih grana  čita po ko zna koji put najdužu iz knjige rusku bajku "Idi tamo- ne znam kamo, donesi to - ne znam što ".

Negde na pola čitanja ja sklapam oči, dok baka ne okrene stranu sa slikom veštice. Oko veštice lobanje i sove, kazan spremljen za gosta. 

Ali onda sledi veseli preokret, veštica je strelčeva tašta :-) i pomoći će mu da nađe to - ne znam što.

Uvek smo tražili još i nismo nikada zaspali dok ne čujemo kraj koji ionako već napamet znamo. Kada baka izađe tiho i ugasi lampu, mi čekamo mamu i onda u glas molimo da nam čita lepu bajku o Ivanu Careviću, žar ptici i sivome vuku.

Ah, kako sam volela tog vuka !

I zaspala bih spokojna i srećna. Vuk je ipak bio dobar. 

Pazite šta čitate ili pričate deci. Ali svejedno, koliko god da pazite, dete će, dok raste i razumeva često dolaziti u stanje potpune duhovne i osećajne zbunjenosti. Nama, kad smo deca, stvarnost nije dovoljna.   Mi, kada smo mali, na čudan način živimo bajke, slušamo ih srcem a ne ušima, primamo ih u sebe mnogo nevinije nego najdobronamernije savete odraslih. Mi, kada smo bili deca, nismo ni živeli za stvarnost, postojali smo u nekom neopisivom kolažu simbola, snova, maštarija i svakodnevice, u bajkovitom, fantastičnom svetu u kom je moguće sve osim da nas heroji iznevere. Ništa nije teže nego oprostiti se od svojih bajki.

Razumete o čemu govorim...Neko nas na kraju uvek izneveri, nevešto ali neizbežno preseče nit kojom hodamo nebom po mesečini. Privikne nas na zemlju i nauči da odrastemo. Kao kada Vam najdraži, najtopliji glas budi u zimsko jutro da se obučete i krenete u školu. Kao kada Vam septembar umilnim i blagim šapatom vetra dojavi da je završen rasput, kao kada Vam oktobar i bučni grad u kom ste sami dojavi da je gotovo detinjstvo.

Moj svekar se seća kako su mali Miša i njegova mlađa sestrica, još nedovoljno porasli da im nosići izvire iznad stola, gledali zgranuto u krmenadle  za koje im je mama rekla da su praseće.

Kaže Miša, on je bio ubeđen da će morati da jede jedno od tri praseta iz priče, otimao se i plakao, užasavao pred tom pomišlju. Nije mogao da veruje da njegov tata u kuhinji celog jutra zapravo  sprema malo, vredno prase o kom mu je možda još sinoć pripovedao. 

Starimo i naučimo da odvojimo istinu od mašte, ali ono što smo izmaštali u detinjstvu neće nikada biti zaboravljeno.

Miša  je sada odrastao čovek :-) ali voli da se igra, voli da mašta i voli krmenadle.Ne znam kako se on nosi sa tim i kako je to sebi objasnio i oprostio. Valjda je oprostio ocu i stao na njegovu stranu. Taj divni čovek ne bi nikada napao jedno prase bez razloga.

Ja i danas neobično volim vukove, i nikako ne volim priču o Crvenkapi. Mogao je zlikovac iz te priče da bude bilo ko, ali nikako nije smeo da bude vuk. 

Jer, vuk mora da bude dobar, baš kao u dragoj bajci .

A stvarnost...kada bismo verovali samo u stvarnost, mislim da bismo za zlikovca najradije i najpoštenije, uvek birali samo čoveka.

Sastojci :

4-6 većih svinjskih krmenadli
1 kašika meda
1/2 kašičice bibera
3 čena belog luka
2 kašike senfa
1- 1,5 dl. ulja
4 dl. piva
so po ukusu

Krmenadle pobiberite pa namažite senfom i istrljajte seckanim lukom.Stavite ih u dublju posudu, prelijte medom i uljem pa dodajte  i pivo, potopite krmenadle i izmešajte sve. Prekrijte providnom folijom i ostavite u frižideru preko noći. Moje su krmenadle stajali oko 14 sati. 

Nakon tog vremena stavite ih u pleh, ja sam stavila na papir za pečenje, posolite po ukusu, prelijte sa po kašikom marinade pa pleh zatvorite folijom i pecite na 200 nekih pola sata do 40 minuta. U toku tog vremena par puta ih okrenite i dodajte još marinade. Ako želite da blago porumene, skinite foliju nekoliko minuta pre nego što ih izvadite iz rerne, ali neka  ne bude mnogo duže, kako bi ostale sasvim sočne.