Prosti letnji ručak

Nemam još nameru da se pozdravim sa letom. 

Sa lubenicama, breskvama i tikvicama...Ne, ne. Svake godine je sve kraće, sve tiše, sve manje moje. 

A teško mi je da poverujem - uskoro se će da se rodi septembar. Nisam ga volela od onog prvog septembarskog dana kada sam se zatekla u velikom školskom dvorištu bez mame i Vanje, sa dve duge pletenice i crvenim mašnicama, bez jednog zuba ( izgubljenog u trci sa Vanjom :-)), stidljiva, smušena i nekako svima smešna. 

Prethodnih dana stariji su nas  dovodili u dvorište velike bele škole, da se upoznamo. Ugledavši  jednu devojčicu nalik meni, baka me je posavetovala da joj priđem i kažem kako bih volela da budemo drugarice. Pretpostavljate da sam to uradila misleći i sama da je to sasvim prirodan i logičan način da se sa nekim upoznam.

Nepoznata devojčica zasmejala se glasno, preglasno i otrčala. Posramljena sam se vratila na klupu. Nisam zaboravila taj podsmeh. Nisam ga ni razumela.

Pretpostavljate, kada smo ušli u staru učionicu, sela sam sama u poslednju klupu. Ja sam od "tih". 

Imala sam godinama posle priliku da uđem u jedan razred prvaka. Odmah se vidi ko je kakav. A ja sam bila od onih povučenih i stidljivih iz poslednje klupe koji su samima sebi sasvim dovoljni da im ceo dan u školi bude zabavan. 

Učiteljica me je premestila u prvu klupu. Sve dok sam bila u njenom razredu iskazivala mi je nežnu naklonost, sa poverenjem me je ostavljala da najlošijim đacima pomažem u čitanju dok su ostali sa njom na času fizičkog. Volela je moje pesme, u stvari, osim moje mame, valjda je jedina koja je uvek, iz nekog neobjašnjivog razloga verovala da sam talentovana. 

Kada bi najtoplijim rečima pesnik pisao o učiteljici u nekom zelenom, sunčanom selu, trebalo bi da piše o njoj. Bez nje, tada, sve bi bilo mnogo, mnogo teže. Svaki bi septembar bio dvostruko teži. Ali niko Vam odrastanje ne može u potpunosti učiniti bezbednim.

Videla sam u životu kako se ljudi menjaju. 

Od onog  prvog podsmeha do danas videla sam mnoga lica iskežena ljubomorom, nerazumevanjem i zavišću. Videla sam kako jučerašnji prijatelj postaje mrzitelj, kako se poverenje dugo muči i umire. Razočarali su me i neki od onih retkih  za koje sam bila spremna da dam i sopstvenu čast. Svi smo to videli. Svi živimo u istom svetu. 

Ali to što su stradanja izmenila moju učiteljicu, to što je nekako nevešto i besmisleno prevarila naposletku i mene, to nije razočaranje ni uvreda. 

 Kada otkrijemo ružnu istinu o nekome kome smo samo verovali, naučimo da verujemo manje i nastavimo bez ožiljaka. Ali kada neko koga smo zaista voleli postane ono što preziremo sve što osećamo je sažaljenje. Iskreno, sastradalno i toplo. 

Nju su slomili strah, brige i nesreće. Nije istina da je dobrota nesalomiva. Ljubav uvek može da je slomi. Kada nekoga želite da zaštitite kao što je ona štitila svoju decu, kada za nekoga morate da se borite svim sredstvima i po svaku cenu, postaćete neko drugi. Izdaćete i sebe i dobro zbog ljubavi.

Zato se ni za šta i ni za koga ne treba boriti svim sredstvima. 

Najviše što možemo da damo onima koje volimo je to da budu ponosni na nas.

Ja sam još ponosna na ono što je bila. Još pomalo verujem da će jednom želeti da nađe put do svih koje je povredila. Već sam joj oprostila. 

Ljudima i životu ne praštam što dobro bičuju dok ga ne pretvore u zlo, što nesreću koriste kao korbač. 

Što Vam kao prvi pozdrav u sunčano septembarsko jutro pošalju dečiji podsmeh i čekaju da ga uzvratite. 

Ne uzvraćam. 

Ne dam.Ne umem da budem gruba u svetu u kom je grubost zakon. Samo tom zakonu se podsmevam. 

U mojim sećanjima na zlatni septembar još stanuje dobra, tiha i odmerena, topla i draga učiteljica koja me je štitila sve dok nisam i sama naučila da se štitim. I tek tada su me ljudi zavoleli. Oni ne vole ni štićenike ni zaštitnike. Vole one koji se bore za sebe. Jer to je pravilo iz istog zakona. 

A moja je dobra učiteljica odviše štitila druge. Premalo se borila za sebe. 

Setite se ponekad toga. 

Ja sebe podsećam svakog dana  da imam pravo da želim i da se borim. Htela bih da ne moram nijedno od ta dva. Ali moram.

Neka Vam ljubav uvek bude ispred svega. Ali neka to bude ljubav prema dobru, prema istini, prema pravdi. 

Sve druge ljubavi neka osluškuju njen glas. 

Ja sebe podsećam svakoga dana. Neizreciv je broj razloga iz kojih možemo da padnemo. Uvek je jedan onaj zbog kog ustajemo.

Naše pravo i naša volja da se vratimo dobru. Da oni koje volimo budu ponosni na nas. 

Da dela koja činimo iz ljubavi donesu slatke plodove, jer neki su cvetovi na tom stablu otrovni. 

Neka razočaranja u životu su lekovita. Kada prerano naučite da ne čine samo loši ljudi zlo  razumećete zašto čoveku treba uvek pružiti ruku da ustane. Svi činimo zlo. I svi treba da ustanemo.

Čekajući septembar, čekam da se desi nešto i da budemo ponovo ponosni na svoju učiteljicu. Ne zato što je nama taj ponos potreban, već zato što je potreban njoj.

Sastojci :

3 tikvice srednje veličine

so 

2 jajeta

prezle za pohovanje

brašno za pohovanje

ulje - idealno maslinovo

Tikvice oljuštite, isecite po dužini na deblje listove, posolite po ukusu i ostavite da puste sok barem pola sata. Nakon toga ugrejte ulje, tikvice osušite ubrusom pa svaku uvaljajte u brašno, otresite, umočite u jaje, pa u prezle i pržite kratko, dok ne porumeni. Okrenite posle 2-3 minuta, kada budu pečene i rumene sa obe strane slažite ih u blago nauljenu vatrostalnu posudu ili neku drugu posudu za rernu.

Preliv :

1 jaje

so

180-200 ml. kisele pavlake

oko 300 ml. mleka ili dok ne dobijete retku smesu, ređu od one za palačinke

Umutite jaje žicom pa posolite, dodajte pavlaku, opet umutite pa sipajte mleko muteći. 

Prelijte preko tikvica, trebalo bi da ogreznu. Ako se to ne desi, sipajte još malo mleka :-). Posudu pokrijte folijom i pecite oko pola sata na 200. Skinite foliju pa pecite još 20tak minuta ili dok tikvice lepo ne porumene. 

Možete da poslužute  ovako spremljene tikvice i kao hladno predjelo.