Sočno pečeno meso sa šampinjonima

Pečurkice vole kišu :-)

I kišobrani i duboke cipele i kišni mantili. 

Kišu često vole zaljubljeni, posebno ako dele jedan kišobran na pljusku.

Ponedeljke gotovo niko ne voli. A evo jednog divnog iza nas. 

Kišni ponedeljak. Zvuči gotovo apokaliptično. Kiša i početak radne nedelje skupa ne zvuče baš dobro. Kišni utorak...nastavak apokalipse :-).

I mi se onda trudimo, junački se trudimo da ulepšamo ovakve dane sebi, da ugrejemo srca bližnjima. 

Topla čokolada u ljupkoj šolji, palačinke sa džemom od jagoda, da nam zamiriše sunce. Buket žutih ruža da se setimo svojih lepršavih haljina koje već dremaju sklonjene, koje će uskoro biti zaboravljene. 

Trudimo se da ne vidimo sivilo oko nas ali nekada ga treba videti. Koliko nam je kiša mrska u leto, tako je mila u jesen. 

Ovo je njeno vreme.

I naš narod je govorio - sve u svoje vreme...

Ja sam još juče, čini mi se, sa nestrpljenjem i tremom očekivala prvi oktobar, svoj prvi dan studiranja. A opet, kad se zamislim, kao da je taj neki prvi oktobar bio u nekom tuđem životu, u nekom drugom svetu, kao da je deo nekog tuđeg iskustva i sećanja. Bilo je to u neko drugo vreme. U pravo vreme.

Liči mi sad čitav taj period na čajanku kod ludog šeširdžije. Sve je bilo suludo, neobjašljivo lako, uzbudljivo, inspirativno, i tako brzo je prošlo. 

Kao što će proći i ovaj ponedeljak. I utorak. I onaj posle njega. I svaki sledeći. 

Čovek koji umire u sredu dao bi stotinu godina samo da doživi još jedan utorak. 

Ja uvek mislim na to. Koliko sam ponedeljaka, utoraka i nedelja provela čekajući da prođu. 

A kada svi oni prođu ja više neću imati ništa. 

Zato mislim na to. Opominjem sebe stalno. Neka ponedeljaka, utoraka i neka kiša. 

Život su. Onaj jedan koji prođe baš tako, u zbunjenosti i haosu, kao šeširdžijina čajanka. Nestvarna lica, nedokučive zagonetke, duhovitost sudbine. Mi u zemlji čuda, jedni sa drugima.

Sa kišnim utorcima. 

Sa ljubavlju za svaki od njih. 

Jer kada bismo sa takvom radošću skuvali sebi i dragima kakao ili čaj, kada bismo uopšte pronosali taj divni bakin crveni džemper da nema jedne kišne, sive jeseni i jednog kišnog sivog utorka.

I kada Vas isprskaju na ulici i gurnu kišobranom u rame, ne ljutite se. Sve je to sada i nikada više. 

Bliži se BEOGRADSKI SAJAM KNJIGA! Obeležite da Vam se dopada ova strana  ako želite da pratite novosti u vezi sa romanom "Mučitelj" koji će biti dostupan na sajmu! 

Sastojci :

4 deblje svinjske šnicle

200 ml. pavlake za kuvanje

5 kašika nekog sosa od paradajza, kod mene  zimski italijanski paradajz-sos

so

biber

majčina dušica ili neki drugi začin po ukusu

5-6 kašika ulja

3-4 kašike brašna

400 gr. šampinjona

4 lista lovora

10tak zrna bibera

Šnicle izlupajte tučkom ako su jako debele pa ih posolite i pobiberite po ukusu, natrljajte sa malo ulja i uvaljajte u brašno ( otresite suvišno brašno ).

Složite šnicle u vatrostalnu posudu. 

U posebnoj posudi pomešajte pavlaku za kuvanje i paradajz-sos, posolite po ukusu pa prelijte preko šnicli. Preko poređajte lovor, biber i pospite majčinom dušicom, pokrijte posudu folijom i pecite u rerni oko 45 minuta.

Nakon tog vremena operite pečurke dobro, skinite foliju i poređajte pečurke preko, posolite  pa pecite oko pola sata do 45 minuta. 

Pečurke će otpustiti dosta tečnosti, nemojte da Vas to iznenadi - ovaj sos je prilično redak tako da možete da ga poslužite kao umak za pire ili neki sličan prilog uz meso. 

* Ukoliko želite gušći sos, pečurke pripremite kao prilog posebno, u rerni ili na plotni ali meni je jelo ukusnije kada se sve peče zajedno.