субота, 14. септембар 2013.

Zimski italijanski paradajz-sos


Vratila sam se. Uželela sam se pisanja na ovom mestu, vama. Ali...
Neke osećaje ne možete da podelite sa drugima. Možete da ih otćutite sa njima, da ih otplačete u samoći. Da ih zakopate u sebi.
A neki osećaji su još gori,  samo grč u grlu. Njima ništa ne možete. 
Gledala sam pre par dana  dve detinje glavice na starom bakinom i dekinom krevetu. Dva preslatka Vanjina čeda na postelji koju sam nekada, u ranom detinjstvu delila i ja sa starijim bratom, kao što sam delila strahove, snove i dane.
Gledam livade pod teškim, tamnim oblacima. Gledam mamine teglice koje je spremila za mene, molim je da ih ne pakuje jer nemam snage da ih nosim. Onda popustim jer ih je spremila za mene.
Moram da vam kažem...ja kada idem tamo, ne idem na odmor. Vratim se uvek starija i umornija, tužnija. 
Kratki trenuci nekadašnjeg našeg života teži su mi od olova. Gorči od čemera i draži od života.
Te stvari koje prepoznaju čak i pramenovi moje kose, ti zidovi koje smo zajedno stvorili. 
Ta kuća koja sam ja, dom jednog života koji ne mogu da imam, a bez kog ne mogu da postojim. Sve sam vam već, čini mi se, rekla o tome. Sve osim tog gorkog grča, jer on, nažalost, ne može da se ispriča, kao što ne može mutno, sivo nebo da prolijte kišu, pre nego što dođe vreme.
Skupim svoje stvarčice, sednem u neki autobus. 
Na samom izlazu iz grada vid mi je kao korbačem ošinula sudbina. O tome što sam videla ne mogu da vam pišem, ali zaplakala sam, naslonivši se na staklo, zaplakala sam što želim da istrčim iz autobusa, da ga pustim da ode, da ostanem. Zaplakala sam što želim da dođem svom mužu, da ostanem na sedištu, da sklopim oči i konačno progutam tu gorčinu, taj neopisivi i bezimeni bol sa kojim sam naslonila glavu na ruku i udahnula duboko ne bih li zaustavila suze. 
 Iz Kraljeva me je ispratilo Sunce, kada sam se probudila pred Beogradom, padala je kiša. Siva, hladna.
U ulazu me je  dočekao naš mačak, u stanu tišina. Tek što sam se sredila  i poređala mamine teglice u špajz, stigao je Miša. 
Kakva je sreća što imam tog čoveka koji može da me uteši.
Iako je gorčina  još tu.
Uvek će biti. Ja znam da se od toga ne beži. Naučila sam to u životu. Nema težeg tereta od ljubavi prema nemogućem. Lakše je ništa ne voleti nego voleti previše.
Ali pomešana sa radošću nekih susreta, ta oštrica bola otupljuje, gorčina se meša sa slatkim ukusom povratka i tek tada postaje ono što jeste, neodvojivi i  nepodnošljivi, bolni i neophodni sastojak života. Postaje sam život, ovaj moj jedini, koji živim pocepanog srca na dva dela, uvek na ta dva ista dela.
 Otvaram jednu po jednu teglice i flašice, mirišem, zatvaram.
Tako ću još nekoliko dana, a onda sve po starom. Odlažem ih kao svaku drugu zimnicu, zaključavam čemer u ćutanje i bivam opet sasvim srećna, na silu, kako se mora. 

* Podsećam vas ponovo da se bliži Beogradski sajam knjiga, i da ćete tamo pronaći drugo izdanje mog prvog romana. Kliknite ovde i označite da vam se dopada ova stranica  i nećete ništa propustiti :-)


Sastojci :

5 kg. zrelog, slatkog paradajza
2 čena belog luka
2 šargarepe
2 glavice crnog luka
1 veći koren celera
1struk peršuna
malo majčine dušice - sveže ili suve, svejedno
maslinovo ulje za prelivanje sosa u tegli
biber
so
1 kašičica konzervansa


Paradajz oljuštite, prepolovite, ostalo povrće, osim belog luka, očistite i isecite na sitnije komade pa stavite u šerpu. Beli luk usitnite jako pa ga sa majčinom dušicom, peršunom i biber ( po ukusu ) dodajte u šerpu i kuvajte 2 sata na umerenoj vatri mešajući povremeno.
Nakon tog vremena sve propasirajte, vratite na vatru i kuvajte još sat vremena.  ( Dakle kuvate ponovo samo ono što ste dobili pasiranjem, bez kože i delova povrća ).
Posolite po ukusu i dodajte konzevrans pa promešajte. Vruć sos sipajte u tegle sterilisane u rerni na 100 stepeni i tople pa kada se ohlade nezatvorene, svaku prelijte kašičicom maslinovog ulja i zatvorite dobro.

* Ovaj sos je, bar meni, pre svega savršen za pizzu. Napominjem da količina koju ćete dobiti neće biti velika, ali u sezoni povrća, šteta je lišiti sebe jednog ovako mirisnog dodatka jelima, koji kvalitet svakog u kom učestvuje podiže za par nivoa :-).

4 коментара:

  1. Ah ta nostalgia I mene muci. Svakih sest meseci se vracam na po dva ili tri koliko mogu da ostanem kod svoje kuce. Ovde gde jesam nisam se snasli, valjda godine cine svoje. Novi pocetak nova zemlja je za mlade. Ja sam ovde zbog malog unuka da ga briznije cuvam I deci pomognem. Ali ubi ja me cekanja za mojim starom, za ljudima iz okruzenja. Uskoro putujem, da napunim baterije pa iznova.
    Kako izreku kaze: na koji put te sudbina stavi Tim putem moras da koracas.
    Izvini sto sam bila opsirna I sto ne znam da lepo iskazem osecaja kao ti.
    Jedva cekam da kupim tvoju knigu I procitam do krjaja, zelim da skratim "put do svilene haljine".
    Veliki pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nemate za šta da se izvinjavate.
      Mogu da Vas razumem. I mogu da zamislim kako Vam je, što je čovek dalje, to je teže.
      Eto, koračamo, pa kako bude...svako sa nekom svojom mukom.
      Hvala Vam puno na javljanju i rečima.

      Избриши
  2. sve znam, znam...isto je i kod mene ...ali, glavu gore i ti i ja i svi mi što smo silom prilika tu gdje jesmo....život je tako kratak a mi mali, mali,...sve brzo prođe...vjeruj meni....
    a umak je odličan i ne samo za pizzu :)

    ОдговориИзбриши

Volim da čitam Vaše komentare :-)