субота, 24. август 2013.

Slane i brze čajne pogačice


Sigurno imate negde neke rođake koje ne poznajete baš najbolje. Možda ste samo slušali o njima, možda ste se nekada negde i upoznali ali vas je život na dugo, dugo vremena razdvojio. Možda i zauvek.
Ja mislim često na naše ruske rođake. Još nisam bila ni rođena kada se cela porodica Poterjahin iz Krasnodara, kažu, samo stvorila na konarevačkoj železničkoj stanici.
Ne bih mogla da se zakunem u to da znam u kojoj su tačno rođačkoj vezi oni bili sa mojim pradedom, ali sam slušala mnogo puta da je on zaplakao kada ih je video na kapiji, iako se nikada ranije nisu sreli, niti su bilo kakvim pismom najavili svoj dolazak. 
Gledam slike i neverovatno mi je koliko taj Nikolaj liči na mog deku, valjda svog brata, ali ne znam po kome,  i koliko ja podsećam likom na njegovu kći Anželu.
Došao je sa njom, ženom Ljudmilom i malim sinom Sašom. Eto, došao, da vidi pradedu, da vidi deku. Da upozna porodicu koja mu je silom oteta nekada, pre nego što se rodio.
O tim neobičnim gostima slušala sam puno. 

Pradeda je konačno sa nekim pričao na ruskom. Deka i tetka znaju taj jezik, ali to nije isto kao kada  konačno pričate sa nekim "svojim", jer pradeda je zauvek svima ostao tuđ, ko dolazi iz zemlje koju Vi više nikada nećete videti, a u kojoj ste nekada, još kao dečak ostavili sve što Vam je drago. 
Godinama pre njihovoh dolaska iznenada su se pojavile dve starice, Ruskinje. Čuvamo još jedinu  njihovu staru fotografiju. Jedna je pričala o kćeri koja je balerina, druga je uglavnom sa pradedom šaputala na ruskom. 
On se nije raspitivao ni za koga, samo za jednu sestru, Raisu. Nju je voleo najviše. 
I Nikolaja je, godinama kasnije, pitao za Raisu. Ja ne znam ni danas kakav je odgovor dobio.
Čučali su zajedno u bašti, pradeda je silno voleo da čuči satima kraj košnica, u travi. 
Tako je proveo mnoge dane. Ćutljiv, pomirljiv, blag čovek. I stran, kaže mama, nekako dalek i otuđen. U mislima uvek tamo gde je ostavio voljene. Imao je on mnogo ljubavi za porodicu koju je stekao u malom zelenom selu kraj Ibra ali uspomene na drage kojih više nema, na čitav život koji je oduzet, izmenjen do neprepoznatljivosti, te uspomene ne mogu biti zalečene nikada i ničim.
 Krasnodarske bašte kraj Dona, majku, mrtvog oca kozaka, i tu sestru, najdražu sestru Raisu koju je najvatrenije i najtiše  želeo da vidi još jednom, pamtio je sve.
Izbeglička sudbina - teška, bolna, mračna. Prihvatiti život kakav jeste i preživeti onaj prošli koji ne može da bude zaboravljen. 

U tihom šumorenju krošnji, zujanju pčela, u samovanju kraj ribnjaka odbolovao je pradeda sve što je netragom nestalo, sve što mu je oduzeto, sve o čemu je sanjao. Nikome nije pričao o tome. Nikada nije ni zaplakao, sve dok nije video jednog čoveka nalik svom sinu, čoveka za kog je odmah i nepogrešivo znao još kad ga je video kraj kapije da dolazi zi Rusije. 
Mama misli da je pradeda tada bio najsrećniji. 
Prepoznali su se iako se videše tada prvi put. Izgrlili se, gledali dugo, setno i bolno, i radosno.
Uveče bi im baka skuvala čaj, svima. 
"Rusi", kako zovemo tu porodicu :-) iako nas tako zove čitavo selo, sipali  bi po malo čaja  na tacnu, umakali u njega keksiće ili kolačiće, voleli su naš parajadz i voće, provodili su dane sa mojima na Ibru, rano išli na spavanje, poklonili nam neke lepe, stare stvari, slikali se da možemo da im upoznamo lica i mi koji tada još nismo bili rođeni  a onda su samo nestali.
Nakon poslednjeg rastanka, malo pre pradedine smrti, od njih nije došlo nijedno jedino pismo, ni čestitka, uopšte nikakav glas. Ne znam šta im se desilo. Slutim da nije ništa dobro.
A pradeda je ponovo bio sam u svojim prisećanjima i lutanjima. Pričao iznova i iznova o konjiću sa kojim je odlazio u školu. Nikada o majci i ocu. Nikada o Raisi. 
Sa radošću očekivao praunuka, to je valjda bila jedina želja koju je imao a koja je mogla biti ostvarena. Ali nije.

Otišao je malo pre nego što je Vanja došao na svet. 
Nadam se da je u smrti i u onome što dolazi nakon nje, šta god to bilo, pronašao utehu i mir. Da je pronašao svoj izgubljeni i oteti život i zagrlio ponovo svoju Raisu. Nadam se da ću jednom i ja da zagrlim njega, negde gde ćemo moći svi da budemo zajedno, bez obzira na to koliko smo ovde bili razdvojeni prostorom, vremenom i nesrećom.
Imaju ćutljivi ljudi u sebi nešto čime mogu da nas razbole. Naročito ako znamo da nose u sebi tugu neiskazivu ni za čitav ljudski život.
 Uvek kada mislim na pradedu, mislim divnom Jesenjinovom pesmom :

 Rodni dom sam napustio davno,
Za mnom osta i Rusija plava.
Nad ribnjakom brezak ozvezdani
Staroj majci tugu ublažava.

Sličan zlatnoj žabi, mesec mladi
Sa dna vode pruža tanke ruke.
Razlile se po očevoj bradi
Bele vlasi kao cvet jabuke.

Neću skoro doći u kraj stari!
Snežne bure zvoniće sa jekom.
Jednonogi klen budno stražari
Nad Rusijom plavom i dalekom.

I znam, ima radosti u njemu,
Kiše lišća ko voli zelene,
Zato što taj stari klen u svemu
Glavom čudnom naliči na mene.



* Ako volite da čitate moje pričice, označite da Vam se dopada ova stranica i pročitajte uskoro drugo izdanje mog prvog romana :-)



Sastojci :



300 gr. brašna

1/2  kašičice soli - meni je bilo malo pa Vi razmislite da li biste posolili još

1 kesica praška za pecivo

70 gr. masti

50 gr. slanine

50 gr.nekog tvrdog sira

100 gr. feta sira

200 ml. mleka
neki suvi začin koji volite, ja sam stavila možda jednu punu kašičicu estragona
2 kašičice zelenog čaja (ne iz filter vrećice ) - možete da ga izostavite, ali ja sam inače zavisnik pa ga uvek imam :-)  i volim ponegde da ga ubacim kao iznenađenje 
malo ulja, po mogućstvu maslinovog, ali može i bilo koje drugo


Odmerite 250 gr. brašna i dodajte mast pa izmešajte tako da dobijete mrvice, ili nešto nalik njima. Dodajte i prašak za pecivo i so pa onda i sitno iseckanu slaninu i tvrdi sir, fetu krupno izmrvljenu, začine i naposletku ulijte mleko. Umesite testo pa ostavite sve nekih 5 minuta, taman dok pleh ( meni je pleh od rerne bio taman da stanu sve pogačice, doduše, moje su, kao što vidite, prilično male ) pokrijete papirom za pečenje, pa dodajte onih preostalih 50 gr. brašna. Treba da bude nelepljivo, ako treba dodaćete, razume se, još malo brašna, ali ne još mnogo :-) neće biti potrebno. Formirajte manje loptice, premažite svaku sa malo ulja, pospite začinom koji ste već koristili u pripremi testa i pecite na 180-200 stepeni oko pola sata, dok blago ne porumene. 
Ako je sve prošlo kako treba, biće meke i sutradan, a možda i prekosutra :-).




19 коментара:

  1. Roman pišeš? Ma ne stignem u zadnje vrijeme ništa napraviti. Previše mi se stvari trenutačno događa i nikako da pronađem vremena i da se posvetim onom starom bloganju, čitanju i komentiranju baš kao što sam prije, no iskreno se nadam da ću i za to pronaći vremena. Pogačice mi se sviđaju kao i recept i vrlo bi mi dobro došle kao grickalica s obzirom da u zadnje vrijeme niti kuham, niti pišem blog kako treba, a kamo li isprobavam nekakve nove stvari i sl. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pa moram da priznam da sam se i ja malo umorila, najviše me umara fotografisanje jer niti mi je aparat baš neki svemoćni, a kad naiđu oblačni dani živa se napatim.
      I meni su dobro došle jer se naprave brzo, nešto sam slaba ovih dana.
      Da, ranije sam dosta pisala, ovaj mi je roman ostao iz tog perioda, sad se trudim da vratim formu malo pa pišem kad god mogu.

      Избриши
  2. Podsetila si me na dedu moga supruga I dala si mi ideju da napišem post na tu temu. Bio je Jermenin i sudbina mu je slična kao tvome pradedi. Inače, koliko sutra pravim pogačice :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Srećno sa pogačicama. Ja nisam smanjila meru jer mi se činilo da je to malo, ali jedem ih samo ja i još ih ima a pre dva dana sam ih pravila :-X.
      Da, to su vrlo teške sudbine ljudi :-(. Jedva čekam post.

      Избриши
  3. Pogačice su fenomenalne!
    Hvala Vam za recept, od večeras će se one nalaziti redovno na našem porodičnom meniju, sasvim sigurno :-).
    Ja sam uspela, uz napomenu da sam sem namirnica koje ste naveli dodala i jednu sitno seckanu svežu crvenu papriku, da zakotrljam čitava dva pleha iz rerne ovim Vašim ukusnim kuglicama spljeskanim :-)
    Hvala Vam na odličnim receptima ali i na fantastičnim pričama koje prate svaki od njih, uvek me vratite u neko drugo a Lepše doba...
    Svako Dobro i Zdravo Vam želim, veliki pozdrav iz Beograda,
    Samo nastavite, molim Vas :-)

    Sandra

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo ste me obradovali ! Presrećna sam, ali iskreno, što ste isprobali i što Vam se dopalo, još više što Vam se dopada ono što pišem !
      Mnogo Vam hvala !

      Избриши
  4. Hvala Vama :-)
    Moji Momci, Veliki i veliki ;-), su prste polizali :-) a ja se još uvek nadam da će koja preživeti do sutra, prekosutra je već naučna fantastika :-), samo da bih mogla da Vam napišem kako su mekane i drugi dan...
    Ako potvrdu Mekoće ne dobijete koliko sutra obećavam da ću sledeći put napraviti duplu meru bar samo radi komentarisanja :-).
    Pisanje mi se, ako je to moguće, dopada još više :-).
    Hvala Vam od Srca :-)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. <3 <3 <3 Neka vam je svima nazdravlje ! :-) Lepše spavam kad znam da sam ipak uradila nešto dobro-makar i nekim finim receptom :-)).
      Mnogo hvala <3. Posebno što Vam se dopada pisanje :-).

      Избриши
  5. Dva puta sam pokusavala da iscitam ovaj dirljivi post i tek sam iz trećeg puta to i uspela.Mada su me suze i tada gusile... Sta si to pretočila u reči? Kakva su to osećanja? Kakav je to neizrecivi bol ili tuga? Ne znam, pod utiskom sam. Volim da te čitam ali ovo me je negde duboko ali odjednom probilo kao mačem.
    Inače, pogačice mi se mnogo dopadaju.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Previše sam valjda slušala ljudima i vremenu kojih više nema, oduvek sam više u tom svetu pa se to valjda odrazi u potpunosti na to kako doživljavamo stvari i svet, uvek žaleći za prošlim i za svim što oni kojih nema nisu imali. A inače su ti ljudi iz moje porodice imali prilično tužne sudbine, pa i oni oko njih, to su bila istinski teška vremena, mada svako vreme ima težinu, naravno.
      Hvala ti. <3

      Избриши
  6. Izuzetna priča i fenomenalne pogačice, kao i uvijek razveselim se svakom novom postu i receptu, a isto tako se uvijek iznova i oduševim. Pogačice će uskoro i na moj stol !

    ОдговориИзбриши
  7. divna priča o tvom dedi... i sjajan recept. zapisala sam ga i svakako ću ga probati...što pre! : ) hvala! : )

    ОдговориИзбриши

Volim da čitam Vaše komentare :-)