субота, 07. септембар 2013.

Kukuruzna "pizza-pogača"


Moja prva "pizza" bila je potpuno živa, sa sojinim komadićima i sojinim sirom jer je bila, nesrećnica, i posna. 
Bilo je to nekog proleća, u nekoj devojačkoj slobodi, kada sam shvatila da nikada u stvari neću biti monahinja, niti ću ikada biti pejzažni arhitekta. Kada sam, zapravo, shvatila da ne znam skoro ništa ni o budućnosti ni o sebi.
Znala sam samo dve stvari - da volim da pišem i kuvam. Iskreno, ne znam u čemu sam tog proleća bila lošija :-). Mislim da kuvanje ipak pobeđuje. 
Strpljenje i ljubav sa kojim su moji najdraži jeli to što sam spremala ohrabruju me danas kao i tada.  
Nema lepšeg dela ljubavi od podrške nekome da učini ono što želi, što istinski želi.
Nailazimo često na ljude koji se trude ali im ne ide. Često ti ljudi stanuju u ogledalima :-) ali ima ih i na drugim mestima. Mi često, možda čak i obavezno, tačno i jasno vidimo gde greše, gledamo kako posrću i padaju, kako gube osmeh i postaju umorni, i što su stariji i umorniji, to su dalje od cilja, na lagodnom i udobnom putu odustajanja. 
Mi često znamo razlog njihovih promašaja, znamo poreklo svake njihove greške, znamo čak i tačan recept za njihov uspeh, imamo mapu koja vodi do mesta na koje su krenuli, ali oni ne vide, ne čuju i ne razumeju naše reči.
Jer njima ne trebaju ni recepti ni mape. 
Naročito tim upornim i tvrdoglavim ljudima iz ogledala. Oni ne žele savetnike i mentore. Njima treba prijatelj.
Podršku oni traže.Oni traže veru. Magičnu formulu uspeha u nekoliko jasnih reči - znam da ćeš uspeti.
Sve drugo je nevažno. Kada, posle koliko muke, posle koliko vremena, razočaranja i padova. Nevažno je jer je retko i ono što nas čeka na cilju vrednije od onoga što ćemo skupiti usput.
  Od ljubavi kojom nas voljeni  bodre. Od požrtvovanosti sa kojom naše najgore pokušajte slave kao pobede. Ne, ne zato što nam laskaju, nego zato što veruju u nas. Zato što je svaki pokušaj korak ka cilju. Zato što je svaka greška plod pokušaja. Zato što se sav život sastoji od pokušaja. Zato što je i on sam pokušaj da budemo večni i savršeni. 
 Kada ne znate ništa o sebi, o svetu, o svom mestu u njemu, o razlozima iz kojih ste odustali od nečega što ste bili, o sudbini Vaših novih snova, treba neko da Vam kaže da zna da ćete uspeti - u tome čemu još ne znate ime. Da ćete uspeti da saznate šta želite. To je najvažnije. Čitav život je put ka onome što želite da budete. Zato morate da znate šta je to. Ko je to.
Baka je rekla da je testo malo živo, mama je rekla da je malo vlažno. Deka nije ništa rekao, Vanja je takođe ćutao. Posle večere su se složili da to može da bude mnogo, mnogo ukusnije, ali da sam na dobrom putu, da treba da se potrudim još samo malo.
Nisam u to vreme imala kompjuter, imala sam po svesku za pesme, roman i recepte :-). U bakinim kuvarima nije bilo nikakve "pizze", nikada se to kod nas nije spremalo ni jelo.
Bila sam, eto, tog proleća sama i slobodna u kuhinji. Silno sam grešila. Prevrtala mamine novije kuvare tražeći spas ali nije ga bilo. Svejedno, sutradan je baka rekla da ona juče večera ne beše loša. Sva srećna, otrčala sam opet u kuhinju. 
Druga je "pizza" bila ogromni i vazdušasti hleb. Koliko smo samo tih hlebova pojeli dok nisam došla na kraj tog puta i naučila da napravim to čudo od testa. Ne kažem da umem da napravim neku zamišljenu "pravu pizzu", ali barem smo svi mi zadovoljni, uključujući i Mišu, koji je, sticajem okolnosti ušao u moj život dovoljno kasno da nikada ne bude prinuđen da okusi neke od mojih prvih kulinarskih poduhvata :-). Ko zna da li bismo sada bili u braku da je razvoj događaja bio drugačiji :-).
Kada savladate prepreku i ostvarite ono što ste naumili, dajte sebi malo vremena za odmor i igru, obradujte one koji su putovali sa Vama i dokažite im da nisu hodali uzalud, da ste odrasli, da ste samopouzdani, da sada znate ono što ranije čovek sa ogledala nije znao - da ćete uvek, na svakom novom putu uspeti. Ova tanka kukuruzna pogača je moja igra na temu davne zagonetke. Ništa veliko, spektakularno i neviđeno. Tek dokaz da se više ne bojim, da verujem u svoju procenu i onaj fini osećaj na jagodicama prstiju.  Oduzeće Vam mnogo manje vremena nego klasična "pizza" a sigurno ćete uživati. Rustična, meka, domaća, podseća me ljupko na neke davne pokušaje. Na pređeni put. Na to da su uvek verovali u mene oni čija mi je vera jedino bila potrebna.


Ako volite da čitate moje pričice, označite da Vam se dopada ova stranica i pročitajte uskoro drugo izdanje mog prvog romana :-)   

Sastojci :

200 gr. mekog belog brašna
200 gr. kukuruznog brašna ( meni je nestalo belog pa sam stavila žuto , stavite koje imate )
3 kašike masti
1 puna kašika kisele pavlake
 200 ml. jogurta
so po ukusu
oko 10 gr. svežeg kvasca
1 kašičica meda


Pomešajte obe vrste brašna sa solju i dodajte im pavlaku, mast i med. Jogurt ugrejte da bude mlak pa mu dodajte izmrvljen kvasac, ostavite nekoliko minuta pa i to dodajte brašnu u umesite testo. Ako je potrebno dodajte malo kukuruznog brašna kako biste dobili pomalo masno i teško ali nelepljivo testo. Ostavite ga da odstoji oko pola sata, neće mnogo da naraste.
Nakon tog vremena istresite ga na papir za pečenje nešto manje površine nego što je površina velikog pleha od rerne i rastanjite ga rukama. Testo je meko i masno, trebalo bi da Vam to bude lako. Možete da spremite i više malih, okruglih pogačica.
Ja sam je premazala  jednim divnim italijanskim paradajz-sosom ( recept uskoro na blogu :-) ) i posula origanom,  preko toga sam narendala trapist ( oko 100 gr.)  i sve pokrila šunkom isečenom na tračice ( oko 150 gr. ) - naravno, Vi možete da iskoristite neki uzbudljivi nadev. Ostavila sam je da nafilovana odstoji još oko 10 minuta.

Pecite je na 250 stepeni oko 20 minuta.

** Možete ovu pogaču da spremite i bez fila, pospite je nekim finim začinom i pecite odmah nakon što ste je razvukli 20tak minuta.

2 коментара:

Volim da čitam Vaše komentare :-)