понедељак, 02. септембар 2013.

Plemenite crne kifle


 "U čestaru venje, uz padinu sivu,
Riđasta kobila - jesen - češe grivu.

Nad obalom zapenjenih reka
Čuje se njenih kopita jeka.

Monah-vetar, skrušen, poljima luta,
Mantijom crnom mete lišće s puta.

A na oskoruši uvela lista
Ljubi rujne rane nevidljivog Hrista." - Jesenjin

Tek je počeo septembar a ja ne mogu da se otmem utisku da je jesen odlučno stigla i namerava da ostane. U vetru i šumorenju krošnji je osećam.
Već osećam kako sam starija za celu godinu, za čitavo jedno zeleno leto. 
Razboli me svake godine umiranje lišća i tišina kojom  leto izdahne. 
Ali imam jednu jesenju  haljinu, staru, vrlo staru. Nije nikada pripadala baki već njenoj sada već pokojnoj starijoj sestri. Nju sam  već pominjala, služila je dugo kod grofa Karinkovskog. Nije se nikada udavala, i  dobila je za godine službe par kutija za nakit, medaljončić i haljinu.Za godine ribanja parketa voskom, za noći u hladnoj i mračnoj sobici u kuli. Za sate koje je provela dremajući u stolici sve dok drvena figura čoveka kraj šporeta ne prestane da se pomera. To je bila neobična stvar u kuhinji, čovečuljak koji ne miruje dok se šporet ne ohladi. I kada se on smiri, neko tek počinje da radi, i tako svake noći, da ujutru šporet bude spreman i čist kao nov.
Pokojna baka Caka je pričala, grof je bio dobar kao duša, ali žena mu stroga i hladna. Samo toliko nikada je   nije nazvala vešticom, nikada ružnu reč nije rekla. A mogla je.

Stara grofica Karinkovski, grofova mati, bila je plemenita i osećajna žena. Pričala je često o svom životu u Rusiji, o tome kako je po čitave dane jahala i jahala, a sluškinje bi joj samo prinele sina da ga podoji, kada mu je vreme za jelo. On je sredinom prošlog veka bio lekar u Mladenovcu. Oženio se varošankom, ženom koja je okrutnošću htela da dosegne plemenito poreklo svoga muža. Koliko puta samo baka Caka nije dobila dozvolu da izađe u grad, koliko zima je provela u sobici koja se nije grejala. 
Pitate se, kako je to grof Karinkovski bio plemenit kada je pod njegovim krovom živela ta devojka, a kasnije i žena, gotovo kao pseto.
On je živeo u nekom svom svetu. Ordinacija je njegova bila u istom dvorištu gde su stanovali, i on je bio stalno sa ljudima, noćima, danima, kada god im je potreban. Kao i mnogi dobri ljudi, stajao je po strani.
Da se baka Caka ikada požalila, možda bi je uzeo u zaštitu. Ali ona je bila drugačija. Dobra. Previše dobra. Poslušna, vredna, kako kaže moja baka - sužanj jedan.
I živela je svoje umorne dane čuvajući u sebi sve mladalačke čežnje i nade. Zakopavala ih noćima voskom, klečeći, ribajući podove, šporete, prozore. Ta žena je imala narav jagnjeću i dušu čistu kao dete. 
A čini se, ostala je svega željna. Ljubavi, topline, doma. Naposletku, i taj dom koji je stekla pokvareno i lukavo su joj uzeli oni kojima je izabrala da veruje, čekajući da umre pa da zaposednu njeno, kao hijene, kao dušmani. 

To je zato što će ljudi da budu surovi i gramzivi onoliko koliko im Vi dozvolite. I ja to stalno govorim mami, jer je ona baka Caki nalik u svemu. To je ista miroljubiva priroda, pitoma i pomirljiva narav. Sve što nije moja baka, uvek ratoborna i spremna da se bori za sebe :-). Ja sam negde između, nekada se potpuno prepustim vlastitom uništitelju, nekada se borim za stvari koje nisu vredne ni pomena. 
Ali jedna stvar mi je uvek bila čarobna. Kako je moguće da  sve te haljine generacijama dobro stoje svakoj od nas. Baka Cakine haljine nosila je baka, pa moje dve tetke, pa mama, pa i ja naposletku. A haljina i meni  stoji kao salivena, isto kako je stajala i njima. Ima nečeg pomalo jezivog u tome, zar ne, kada obučete haljinu ko zna čiju, koju su iznosile gotovo sve žene u Vašoj porodici, i osetite na sebi deo njihovog života, njihove sudbine, obučete se u njih, u uspomene, u njihovu muku. Obučete se za one retke igranke koje su baka Caki bile dozvoljene. U to što joj mnoge nisu bile dozvoljene. U zimske noći u ledenoj kuli, u njeno ćutanje, u kristalnu čistoću njene kućice koju su joj srušili i preselili je pod stare dane neki...ljudi ...u njenu tešku i sporu smrt, jer umrla je takoreći u mukama. A bila je dobra kao suvo zlato, kao rodna zemlja, kao letnja kiša. " Dobar i lud su braća rođena" - kaže često moja baka. Možda je u pravu. Možda je zaista tako u ovom nakaradnom svetu, nemilosrdnom i nezainteresovanom.
Volim jesen jer tada mogu da nosim bakinu haljinu. A ne znam zašto volim da je nosim. Čini mi se, tako čuvam uspomenu na baka Caku koju uskoro, kada sve njene  sestre odu tamo gde je otišla i sama gotovo  niko neće da pamti. Po čemu bi nju pamtio svet koji žudi za raskalašnim zabavama, za uspehom, za ambicioznim i oholim ljudima, za slavom i bogatstvom ? Šta znači u tom svetu jedna tužna i usamljena duša, otrgnuta prerano iz majčinog krila, gurnuta u rat i izbeglištvo, u brigu o malim sestrama, u brigu o sebi, u služenje drugima, šta znači uopšte tom svetu i zašto bi on imao milosti za jednu izgubljenu, prosutu i popljuvanu mladost, za jedno devojačko srce koje je volelo možda, ali nikada nije bilo voljeno, koje je ćutalo, koje je grcalo i gutalo suze i ostalo čisto do kraja ?
Živimo u mutnoj i smrdljivoj močvari nepravde.

Ne mogu da učinim drugo za nju, nego da ja pamtim. Da volim i dalje tu haljinu, da volim jesen i da sačekam dunje ne bih li spremila njeno najdraže slatko od dunja. Da spremim puter-kifle koje nije niko spremao kao ona. Ali nemam njene recepte, ove kifle sam spremila po osećaju. Najlepše do sada. Imam samo tu haljinu, imam njen tihi glas sa  bosanskim narečjem koje nije izgubila ni do same smrti. 
Malo je to. Malo je. 
Čovek je bila, ne glas, ne haljina ili kutija za nakit, ne sluškinja, ne sirotica, čovek je bila. 
I sada je sve malo. I sada je za sve kasno. Ona je otišla. Tvrdoglava kao mazga u pokornosti, tako je govorila moja baka i čak i sada tako govori o pokojnoj sestri, ali uvek plače.



 Ako volite da čitate moje pričice, označite da Vam se dopada ova stranica i pročitajte uskoro drugo izdanje mog prvog romana :-)  

Sastojci :

200 gr. integralnog pčeničnog brašna
300 gr. mekog belog brašna + još za natiranje
2 kašičice soli
20 gr. svežeg kvasca
1 šoljica za crnu kafu jogurta
2 kašičice meda
1 jaje + jedno žumance
100 gr. putera
200 ml. kisele pavlake
nekoliko kapi jabukovog sirćeta


Stavite jogurt da se ugreje na blagoj vatri toliko da bude mlak pa mu dodajte izmrvljen kvasac i ostavite oko 5 minuta.
Za to vreme pomešajte obe vrste brašna sa solju pa dodajte u posudu sa brašnom jaje, žumance, omekšali  puter isečen na kockice, pavlaku, sirće i med.
Naposletku dodajte i kvasac sa jogurtom i pomešajte sve. Ako je potrebno dodajte još brašna toliko da dobijete nelepljivo testo. Samo krako ga umesite  i ostavite na toplom mestu da narasta oko sat vremena.

Za premaz :

2 pune kašike rastopljene masti ( nije obavezno )


Naraslo testo istresite na radnu površinu i podelite na dve kugle. Rastanjite ih na krug debljine otprilike 3 mm. i oba kruga premažite rastopljenom mašću. Isecite ih na onoliko trouglova koliko želite - neko voli velike kifle a neko male.

Fil :

kod mene je deo filovan šunkom ( 100 gr. ) i feta sirom ( 200 gr. ) a drugi deo piletinom ( 150 gr.) koju sam propržila seckanu na kockice sa manjom glavicom crnog luka


Nafilujte trougliće, uvijte u kiflu i slažite ih na veliki pleh pokriven papirom za pečenje. Ostavite ih da odstoje još 15tak minuta, taman dok se zagreje rerna.

Još :

 1 belance

Premažite svaku belancetom i pecite na 180 oko pola sata.


I još :

oko 30 gr. istopljenog putera

Čim izvadite kifle iz rerne svaku premažite sa malo rastopljenog putera.
 

Нема коментара:

Постави коментар

Volim da čitam Vaše komentare :-)