Rolnice sa kobasicom i jabukom

Zaključavanje je meni jedna od najdražih radnji. Ritual bez kog ne mogu. Zaključavanje bilo čega. Kada zaključam ja sam sigurna. Zaključavam se i spolja i iznutra. Volim da me ostave zaključanu u stanu iako nemam ključ. Ne bojim se nikada kada sam zaključana da ću poželeti da izađem, da ću možda morati da izađem. Jer ja nikada ne želim da izađem iz sebe. Iz svoje zaključanosti. Iz svog uma i svojih misli. 

Malopre, dok sam prala sudove, u toj  meni novoj a u stvari staroj i skučenoj kuhinji, dok sam pokušavala da izbacim na silu iz glave slike one bivše, sada već ničije,  shvatih da moram da otključam sve što je bilo zaključano.

To uvek zeleno i sveže, samo moje mesto koje gradim, taj nedosanjani vrt sigurnosti i mira nikada zaista neće postojati.

Ja sam on.

I tako mi je teško da budem sve ono što sam tražila u mestima, u mislima, u ljudima. Kako mi je teško da budem sebi i izvor i ušće, da budem jednom cela, spokojna i srećna.

Da prestanem da osećam bol...zbog svega.

Ja znam, moj život je lep. Savršen ne, ne, nikako.

Ali dovoljno dobar i blagosloven.

Ja sam to nedovršeno, nedovoljno dobro, ja sam to pogrešno u njemu, sat koji uvek kuca unazad, krov koji prokišnjava i kapija koja se ne zatvara.

Zaključana brava izgubljenog ključa, neko sam i nesrećan po sebi, i zato stran i smešan ljudima koji vide da mu je u životu dobro.

Ja nisam dovoljno dobra. 

Ja ne sledim svoj put već se otimam i kao besno pseto cimam lanac da se vratim u voljene kaveze, u prošlosti u kojima više nema života ni smisla ni lepote jer ne postoje više nigde, nigde osim u meni.

Negde tamo, negde onda, negde gde je sve zaključano, gde me niko ne dira, gde se ništa ne menja.

Ali se sve menja.

Uskoro ću napuniti 27 godina.

Toliko ih je kako se vrtim u krug i nisam još našla onaj Isidorin  "ključ od sebe".

Znam, predosećam, neću ga ni naći. Plašim se da ga nađem. Čini mi se, ja sam ta vrata, ta zaključana brava iza koje nema ničega.

Ja sam samo to da budem zatvorena u sebe i da budem tužna. 

Čak i kada sam srećna, da imam razlog za tugu jer sam eto, izgleda, napravljena pogrešno. 

Toliko pogrešno da mi se čini, bolje je odustati od popravljanja. 

Kao torta koja nije slatka. Kao nešto što je jednostavno pogrešno.

Pritiskaju me misli kao kamen. 

Na trenutke me napuštaju, tada sam slobodna i srećna. 

Samo tada mi miris toplog peciva šapne da će sve biti dobro, taj neodoljivi miris doma i sigurnosti, samo tada kada me napuste te sive, dosadne, teške misli, samo tada ja mogu da vidim koliko je sve oko mene šareno, toplo i vedro i koliko je još dug put koji mi stoji pred nogama i koji moram preći, pre nego što mi uopšte bude dozvoljeno da tražim pomilovanje i spasenje.

Sastojci:

 500 gr. lisnatog testa
1 manja glavica crvenog luka
1 čen belog luka
300 gr. roštilj kobasice
200 gr. mlevenog svinjskog mesa
2 kašike ulja
1 kašičica kima
2 zelene srednje veličine
1 jaje
biber


Oljuštite kobasice, iseckajte i izgnjavite ih viljuškom a jabuke oljuštite, izrendajte i smestite u neku drugu činiju. 
Na ulju propržite iseckan sitno crveni i beli luk, dodajte mleveno meso, meso iz kobasica, kim i biber ( ako mislite da je potrebno - posolite ) i dinstajte neko vreme, dok meso ne promeni boju a kobasice puste sok. Dodajte jabuke ( isceđene ) i jaje pa promešajte. 
Testo razvucite u tanji list. Ako imate 2 table od po 250 gr. stavite jednu na drugu pa razvijte. Isecite na pravougaonike, stavite na svaki nadev pa preklopite kraće ivice a dužim savijte u rolnicu.
Pecite u plehu prekrivenom papirom pa pečenje a prethodno rolnice premažite uljem. Temperatura neka bude 200 stepeni a rolnice fino rumene kada ih izvadite iz rerne.