уторак, 14. јануар 2014.

Slana pita sa sirom i bundevom



 Starinska, setna, topla i meka, ova pita me je dočekala krajem prošlog meseca i prošle godine u kuhinjici sa pogledom na sive i puste livade.
Kao mračno predosećanje uvukla mi se u dušu želja da bude leto što pre. Iako sam se tada još radovala Mišinom dolasku i novogodišnjoj noći u nedrima doma i mojih detinjih sećanja ta želja je postala slutnja a od slutnje do tuge uvek je samo jedan korak.
 A često su i jedno isto. Sve dok iščekujete nesreću i slutite zlo, nećete moći da budete srećni.
Budućnost je pletenje nevidljivih niti pred našim širom otvorenim očima.
Nikada je nećemo saznati. Beži i briše se onog trena kada spustimo nogu na stepenik sadašnjosti koja iz nje izvire kao voda iz kamena.
Ja ne mogu više da se bojim.
Ako primite u sebe strah od gubitka pogubićete svoju dušu i oterati svaku šansu da se osmehujete svitanjima, večerima i sivim, maglovitim livadama svog sela. Svojih sećanja. Svoje ljubavi.
Da se osmehnete kada ugledate u starom Vanjinom plehanom tanjiriću sa medvedićem jednu neobičnu i prostu pitu kako stoji, eto, nenametljivo, ne kao pretenciozni i skupi dar, ali stoji i čeka rumena i topla tu, u toj kuhinjici, vas. Gledam zidove, daleke planine iza prozorskog stakla, udišem miris kuhinje i trpezarije po kojima se mota mama, srećna što sam tu, što je sve dobro, što je mirno.
Zamislih se, nije li jedan od najtežih, od najmračnijih, od najstrašnijih trenutaka onaj kada čovek bez majke ostane?
I kako je samo bolno kada ne možete da tešite nekoga koga toliko volite. Ne mogu da tešim čoveka koji je izgubio nešto drago.
Ali mogu da ga zagrlim. Da, mogu.
I kada sam se vratila, zagrlila sam svog muža najtoplije što mogu. I stegla u rukama čvrsto svu sreću koju imamo. Ne dam da mi slutnje otvaraju šake jer će da se raspe naša sreća, razvejaće se i nade i snovi i ostaće samo sivi strah od rastanaka, od gubitaka, od smrti.
Strah i smrt su jedno isto.
A život je uvek nešto drugo. Osunčano, zeleno i toplo. Mirišljavo kao mamina pita, nežno kao dah posteljine koji vas dirne uvek kada dočekate san u krevetu svog detinjstva.
Život su ljubav i hrabrost.
I oni su pobeda.



Sastojci:

500 gr. kora za pitu neke srednje debljine, ali ako niste i situaciji da birate, dobre su bilo kakve :-)
500 gr. izrendane bundeve
3 jajeta
300 gr. nekog starijeg, slanijeg sira. Možete, naravno, da koristite i mlađi sir, u tom slučaju posolite malo ubedljivije
 so
ulje za prskanje kora
200 ml. jogurta

Belanca umutite u čvrst sneg i dodajte malo soli, oko pola kašičice, jer je sir slan pa budite oprezni ali računajte i na slatkasti ukus bundeve. Dodajte jedno po jedno žumance pa isključite mikser i dodajte bundevu, isitnjen sir i jogurt i dosolite ako je potrebn
Stavite jednu koru na radnu površinu pa je premažite uljem, preko nje stavite drugu pa uradite isto a na treću stavite fil i uvijte u rolnu. Ako su kore tanke, premažite uljem tri kore pa filujte četvrtu. Poenta je da dobijete četiri rolata. U mom pakovanju je bilo 16 kora, prilično tankih, pa sam upravo tako i radila.
Tako savijene rolate poređajte u nauljen pleh i pecite na 200 stepeni od 35 do 50 minuta, dok ne porumene. 40 minuta bi trebalo da bude dovoljno u nekoj rerni koja pristojno funkcioniše, bundeva treba da se ispeče pa je i vreme pečenja malo duže nego kod standardnih pitica.
Ako volite hrskaviju pitu pre pečenja premažite rolate uljem, a ako Vam preostane fila, možete i njim da ih prelijete.


4 коментара:

Volim da čitam Vaše komentare :-)