Gulaš - na neki način

 Pre par godina ne bi postojao način da ja pojedem ovu količinu luka u jednom obroku i da preživim. Ne volim, ne volim, stalno sam govorila.

U stvari, ja sam sledila u svemu svog starijeg brata. Zapravo, svog jedinog, iako moj otac ima još dva sina. Njih ne poznajem i nikada ih ne bih nazvala braćom. Imam samo jednog brata.  Iako sam naglas od najranijeg detinjstva  volela da mu protivrečim, u suštini sam ponavljala sve što on radi, kao majmunče kada imitira čoveka :-).

On luk ne voli ni na koji način, i sasvim je nevažno da li je luk beli, crni, mladi, u granulama, u kapsulama. Oseti ga na daljinu i onda promrsi kako to neće da jede. I tako od malena. A ja za njim.

Ne bih ja, pre par godina, ni po cenu života priznala da sam se  u bilo čemu ugledala na njega. Doduše nisam toga možda ni bila svesna, činilo mi se da je sve to što volim i ne volim samo moje, i da nikakve veze nema sa tim što ni on to ne voli ili voli.

Odrastala sam sa njim koliko i sa sobom samom. On nije voleo da se igra sa mnom, bežao je od mene sa drugovima, jer sam ga pratila kao kučence kada krenemo iz škole :-) ali nikad, za njegovih skoro 30 i mojih nešto manje godina nisam ni pomislila da postoji neko ko mu je bliži nego ja.

Sve svoje uspomene delim na dvoje. Jedan deo je uvek njegov.

Jer sve naše uspomene i jesu zajedničke.

Znam ja da ide život. Neverovatno - moj brat već ima dvoje dece. Starijeg dečaka i mlađu devojčicu :-).

Neka nova detinjstva, radosti detinjih života, ljubavi i bliskosti koje jedva da su  uporedive sa još nečim na svetu.

Kada vidim koliko smo odrasli i shvatim da nas je vreme nekako razdvojilo, radije nego što sam mu se ranije protivila  priznajem da sam se oduvek, u mnogo čemu ugledala na njega. I nekako mi je drago zbog toga.

Jer, tako treba da bude, kako pesnik reče :

"U životu što mi poče bajkom 
prvo sam se rukovao s majkom. 

Onda sam se sav okićen zlatom 
rukovao sa rođenim bratom. ..." ( D. Erić )

:-)

On i danas, koliko god da se promenio, luk ne jede. Ja sam mislila na njega od trenutka kad sam ušla u kuhinju da spremim ovo jelo, dok sam seckala luk u neverici - koliko je to mnogo luka !

Znam tačno i šta bi mi rekao kroz osmeh :

- E, izdajniče ...:-)

Znao je on oduvek da smo mi neki mali klan, čak i kada se krio iza škole i stabala dok ne odustanem od potrage i teška srca krenem kući sama. Zna on to i sad, kada smo dovoljno daleko da ne mora da se krije jer teško da mogu tek tako odnekud da iskočim i pođem za njim, dosadni mali privezak, najvoljenija sestra na svetu :-).

Sastojci :

750 gr. krompira

100 gr. milerama

2,5 kašičice soli 

1 kg crnog lika

1 kašičica soli

200 gr. milerama

oko 600 gr. pilećeg mesa - otkoštenog, mada možete da stavite i neke svinjske ili juneće medaljone

  1 kašičica soli

1 kašika masti ili par kašika ulja

biber po ukusu

Krompir skuvajte u ljusci, prohladite, oljuštite i izrendajte. U rendani krompir dodajte so i umešajte nežno mileram. 

Luk isecite na krugove a meso posolite, pobiberite i  propržite na ugrejanog masti tako da porumeni.

Masnoćom u kojoj se pržilo meso podmažite posudu za pečenje u rerni, da dno stavite rendani krompir, prekrijte ga polovinom luka ( živog ) stavite meso pa ponovo luk. Oba sloja luka blago posolite pa gornji premažite mileramom. Posudu čvrsto zatvorite folijom pa pecite tako pola sata, a onda skinite foliju i pecite još pola sata, dok tečnost ne ispari. Luk ne treba da promeni boju, ostaće beo, a ako primetite da previše rumeni odozgo, pokrijte nežno folijom ali tako da stranice budu slobodne kako bi voda isparila.