Kraljevački koprivnik

Jeste li bili u Kraljevu ? Ili ste možda iz Kraljeva ?
Rođena sam u Beogradu i prvih nekoliko godina tu sam živela. I sada ponovo živim u Beogradu, ali Kraljevo je moj grad, ukoliko uopšte imam neki svoj grad.

Ja sam dete sa sela. Ne znam imam li pravo da se nazovem seljankom jer ni trena nisam radila sve ono što jedna seljanka treba, mora i ume da radi. To časno ime ostavljam onima koje su ga zaslužile.

Da stavim ruku na srce, nije ni ovaj zeljanik neki pravi kraljevčanin. Niti koprive koje raste u gradu mogu da se smatraju jestivim, niti u njemu žive krave. 

Kraljevo je okruženo prelepim, plodnim, krošnjevitim i pitomim selima kao biser u školjci. Mali grad velike lepote, istrajan u siromaštvu ljudi, pa i duhova koji ga povremeno naruže, ali on svejedno ostane lep.

Moja porodica je skoro u potpunosti izbeglička. Neko iz Rusije, neko iz Bosne, moji su došli sa raznih strana baš tu. Morate da volite mesto na kome se zaustavio izgubljeni dečak iz Rusije. Kraj Kraljeva je Mataruška Banja, odmah posle rata, pružila utošište u sirotištu za decu i mojoj baki. 

I kad se gladovalo, i kad se dobro jelo, i kad smo bili srećni, i kad smo bili tužni, Kraljevo i njegovu okolinu sam volela baš kao što se voli dom. Znate taj osećaj kada prepoznajete lica, bez pozdrava ili poznanstva, ali tek kada odete shvatite da su Vam ta lica bila draga. 

U neka prošla vremena livade su se šarenile  od ženskih sukanja, jer su snahe i bake brale zelje i ja sam volela da ih vidim u poljima. Divno je, predivno, kada prošetate livadom do kuće i naberete zelje za svoj zeljanik. Baka je radije brala koprive. Osim što im je vadila koren, i kuvala ga pa tom vodom ispirala moju kosu, koja nikada posle toga nije bila tako lepa, spremala je od koprive i jela, i meni je kopriva i dalje omiljeni zeleniš za pite.

Naravno, sada je  nemoguće izaći u polje nabrati sebi ručak, ne može voda da opere sve što čovek može da zagadi. 

Pa ipak, još u baštama dvorištima i na čistom  rastu i korpiva i zelje. Meni je, sećam se, bilo strogo zabranjeno da berem blitvu i dajem je patkama, koje su mi u to vreme bile pravi ljubimci i prijateji, pa sam bila upućivana na zelje. Na koprivu nisam, jer bi to moglo da budde vrlo bolno :-). Baka je imala rukavice samo za to branje.

A kraljevački kajmak ? Probajte ga obavezno u Kraljevu. Nađite, naravno, najstariju baku na pijaci, ili svratite do mojih, pa će Vas već moja baka uputiti ( priznajte da želite da je upoznate :-) ). Uz zelje i kajmak  dobićete ,ali  na poklon, i osrednji dzačić projinog brašna, mlevenog na potočari, jer znajte, te stare, oronule i zaboravljene vodenice još negde, u skrivenim lepotama naše zemlje, melju kukuruz i žito, i postoje, iako je svet zaboravio na njih. 

 Eh, i to brašno.

Pošto sam potrošila domaće, belo, mleveno na potočari, snabdela sam se ovde na pijaci. Ne vredi kukati - ah,pa nije kao "naše" - brzo se prilagodim. Prvo pomislim kako je i to pokazatelj koliko dugo nisam bila kod svojih, a onda pomislim da neko nema ni to.Pričala mi je baka šta su deca u domu jela u poratnim godinama,i ona sa njima, kako su se otimali za jedan krompir, i kako su očajnički izgladneli sanjali hranu i šljive koje su sazrele mogli da vide sa druge strane reke. 

Sa druge strane, ne mora se praviti koprivnik ako se nema dobro kukuruzno brašno. No nije ni ovo brašno loše, naprotiv, samo nije savršeno, kao ono koje mi spakuje baka :-).

Znam ja da svi prave zeljanik ili već neku pitu sa zelenišem, i priznajem da i ovaj možete sasvim fino napraviti bez kraljevačkog kajmaka i  zameniti koprivu zeljem, kao što sam  i ja ovog puta uradila. Jer, nisu ovaj recept moji konarevčani izmislili. Zapisala ga je još Spasenija Marković, ali je zaboravila da naglasi kako je uputno staviti u zeljanik najbolji kajmak na svetu. A znamo koji je to kajmak :-). Koprivnik je lokalna varijanta tog Patinog zeljanika.

Ako ste iz zlatiborskog kraja, ili svejedno smatrate da je najbolji kajmak onaj iz Vašeg mesta nemojte da se naljutite na mene, slobodno stavite "svoj" kajmak u ovaj zeljanik i to će biti sasvim kako treba. Lepo nam je ono što volimo, a volimo iz hiljadu razloga. Važno je da volimo.

A ako baš mnogo volite zeleniš sa sirom u pitama, obavezno probajte Natašin propeć , koji ja još uvek sebi dugujem :-).

Sastojci :

300 gr. projinog ( kukuruznog ) brašna - najbolje da je belo, domaće, ali ako nemate njega, možete kupiti po svojoj proceni neko fino brašno

 250 ml. mleka

4 kašike masti

3 jajeta

1,5 kašičica  soli

200 gr. sira

500. gr. koprive - stavila sam spanać ovog puta jer ne mogu ovde da nađem koprivu, nažalost.

100 gr. kajmaka

Ugrejte mleko do vrenja pa prelijte brašno, izmešajte i ostavite da odmori i prohladi se. Koprivu ili spanać, a možete koristiti i blitvu ili zelje, operite, očistite od debelih žila, iseckajte pa stavite na dinstanje na 1 kašiki masti, dok voda ne ispari. Dodajte i jednu kašičicu soli. Kada je voda sasvim isparila skinite sa vatre pa dodajte izmrvljen sir i polovinu kajmaka pa promešajte.

Kada se brašno ohladilo, dodajte 3 kašike masti, pa onda i 3 žumanceta, 1/2 kašičice soli i promešajte.
3 belanceta ulupajte u čvrst sneg pa nežno umešajte u smesu.

Po dnu podmazane tepsije rasprostrite polovinu testa, pa onda sav fil, i preko njega rasporedite ostatak testa. Moguće je da nećete imati dovoljno testa da pokrijete celu tepsiju, ali to nije od presudnog značaja.
Ostatak kajmaka rasporedite u gomilicama po testu i pecite na 180 oko 45 minuta.
Poslužite najbolje hladno, sa jogurtom ili kiselim mlekom.

* Ovo je mera za jedan manji pleh, zapravo malu đuvečaru, za standardnu tepsiju za proju trebalo bi duplirati mere. Ja volim pitu sa više nadeva, a ako Vi volite sa manje, onda duplirajte samo testo.