среда, 10. јул 2013.

Pile punjeno kačamakom


Postoje ljudi koji ne vole da dele sa drugima neke ne baš slavne detalje iz prošlosti svoje porodice. A ja nekako baš uživam u prepričavanju tih realnih životnih priča, bez ulepšavanja i prećutkivanja, da slikovito prenesem drugima  jedno vreme, neke ljude, koji su bili i ovakvi i onakvi, ali kojih se ne stidim.
Moja prababa Leposava je bila vojvođanka  poljskog porekla, i udala se za mog pradedu pukim slučajem. Njena mati je kuvala za vojsku, i sa ćerkom  prateći neku jedinicu, ne znam ja kako je to tada bilo, došla u Žiču, a onda su  umešnu zelenooku ćerku preporučili mom pradedi, izbeglici iz Rusije koji je taman bio stasao za ženidbu, i čije su oči bile plave.
I tako su se došljaci "uzeli":-). Leposava je bila vredna, za sve sposobna žena. Poštena, skromna. I kao što, mnogo puta potvrđeni stereotip kaže, odlična kuvarica kakva mora biti vojvođanka :-).
Živelo se tada teško, ali se živelo. Pradeda je radio par dana čak i u rudniku i to je jedini posao koji duže nije mogao da radi, tako mu je bilo užasno spuštanje u zemlju, radio je na prugama i često nije bio sa njom. Domaćinstvo je bilo na Leposavi. Prvo su dobili jednog sina, mog deku, pa onda još jednog.
Došao je i veliki rat. 
Velika muka, sirotinja, strah. 
Selo je i dalje živelo. Baš u vreme kada su ljudi u Kraljevu streljani, jedan nemački vojnik mom deki je kininom spasao život, i iz šlema mu poklonio kockice šećera. Meni su takve stvari  neverovatne, fascinantne, dirljive i dramatične do beskraja. Kako je ipak moguće pokazati makar element ljudskosti, u užasnoj histeriji zla.
Prošao je rat i došla još veća sirotinja. Neverovatnom igrom sudbine, u sirotištu u Mataruškoj Banji bila je tada moja baka , koju će deka upoznati desetak godina kasnije, ali u Mladenovcu :-).
Deka je pričao kako bi im tada otac na sto izneo kačamak, jer je prababa radila u polju. Pradeda bi uzeo samo jedan zalogaj i tokom čitavog obeda se pretvarao da jede, jer nije bilo dovoljno hrane za sve. Deka je bio stariji, shvatio je to i njemu je jelo preselo, a njegov mlađi brat je bio mali, i jeo je bezbrižno, koliko može, dok se sasvim ne najede.
U tim prvim posleratnim godinama, igrajući se sa kutijom u kojoj je bila mina, dekin mlađi brat, sedmogodišnji dečak je poginuo. 
Kada su javili pradedi da mu je nastradao sin, on je prvo pitao - "koji" , kao da to nešto menja, kao da će mu biti lakše ako je jedan, a ne onaj drugi.
Pa i posle toga, život se nastavio. Pradeda se povukao još više u svoja ćutanja kraj pčelinjaka, deka je završio školu i počeo da radi posao koji je mogao da radi i bez nje, ali Leposava nije našla utehu ni u porodici ni u ćutanju, i počela je da pije.
Priče iz kojih je ja znam podjednako su tragične i smešne. Od tog vremena ona je bila stalna sramota i velika tuga za svoju porodicu.
Znam, znam da sam odužila ovu priču, biće joj brzo kraj.
 Jednom prilikom, kada je  komšija poverio tele Leposavi da ga odvede na pijacu, ona je tele zaklala i "raskrčmila" pa je pradeda plaćao komšijama na sve strane kada se vrati sa posla. 
Sa sobom je nož nosila uvek, ali nije bila jedina.
Takve žene kod nas su zvali "arambašama". 
Dobila je i tri unuke, tri zlatne jabuke, kako ih je zvala, i tako joj je život prolazio, negde između stvarnosti, kratkih trenutaka onoga što je bila i onoga u šta je tuga pretvorila.
Stari drveni kofer u kom je čuvala jedine slike svog poginulog sina odnela je sa sobom...
I svoju bol nije ispričala nikome.
Možda Vam sada deluje krajnje profano i besmisleno pisati ovu priču kao uvod receptu za neko punjeno pile. Ali to nije obično punjeno pile.
Sigurna sam da prababa nekako zna i razlog i smisao ovog uvoda i ovog recepta. 
Skroman a raskošan, dobar, u svakom smislu reči, kao što je bio i njen život pre velikog bola koji je slomio, ovaj recept je  slatka i  gorka uspomena na ljude koji su živeli, stradali, voleli i patili, koji su deo naših prošlosti, i kojih više nema.
Meni su najdraži oni  recepti koji su uspomene. Spremam takva jela sa poštovanjem i ljubavlju, kao da pričam priču. 
Eto, ovo i napisah i spremih  za Leposavu, koja je, koliko god imala mana i grehova, ipak nosila u sebi bol koji samo majka može da razume.

Znam da tužne priče ne otvaraju apetit. Ali postoji, za mene, neki smisao u pričanju priča o jelima i ljudima uporedo, jer su i oni sami neraskidivo povezani. Ovo pile je ukusnije od svih drugih koja sam probala. Ono je, i bez ikakve priče, rečito samo mirisom i ukusom. Probajte stari seoski način da nahranite celu brojnu  porodicu jednim piletom.
Ali, birajte sredstva kojima ćete doći do pileta :-)))). 

Sastojci :

Jedno pile srednje veličine - ovo naše je sada bilo teško oko 2 kg. ali može i manje
 4 kašike pune masti
 3 kašičice soli


Pile operite i usolite iznutra i spolja. Na dno dublje šerpe ili tepsije stavite 2 kašike masti, pa i pile dobro zamastite po koži sa još 2.

Kačamak :

  2  manje kutlače belog projinog ( kukuruznog )brašna - imala sam žuto od ko zna kad pa stavih njega
 oko 700 ml. vode
 kašičica soli
  1/2 šoljice ulja ili 1 kašika masti ( puna)
oko 100 gr. sira
50 gr. kajmaka


Stavite vodu na vatru i posolite. Kada provri, smanjite temperaturu na umereno-blažu i kutlačom sipajte brašno u dve kupice. Vrhovi će da vire iz vode. Pustite da se kuva oko pola sata.
Jako je važno da imate dovoljno vode, u protivnom će gadno da zagori. Ako posle pola sata bude i dalje previše vode u šerpi, odlijte u neku posudicu jer će Vam možda zatrebati.
Na vatri ugrejte masnoću, promešajte kačamak- treba da bude dosta suv, mrvičast skoro, i prelijte ga masnoćom. Izmešajte pa dodajte nadrobljeni sir i kajmak, koji možete da zamenite krem sirom, u nekoj savremenijoj varijanti.
Ovom smesom napunite pile sasvim, a ako Vam ostane kačamaka, iskoristite ga za prilog.
Pile stavite u šerpu, dodaje jednu čašu vode, poklopite poklopcem ili folijom  koju ćete ipak probušiti na jednom ili na dva mesta, pa pecite sat vremena na 220, nakon tog vremena otklopite pa pecite još pola sata ( poslednjih 10 minuta u isključenoj rerni ).
Ja volim kad i jače porumeni, ali pošto ne jedemo kožicu, to i ne čini neku veliku razliku.

* Nadev možete da obogatite seckanom slaninom, a 20tak minuta pre kraja pečenja ispod krila pileta i oko njega možete da rasporedite suve šljive. Verovali ili ne, ja ih ovog puta nisam našla, inače bih svakako stavila.


17 коментара:

  1. Divna priča.
    Volim da slušam o raznim sudbinama.
    A recept, već sam navikla da nas počastiš nečim lepim. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pa hvala i za jedno i za drugo :-) Zadovoljstvo mi je ako Vam se dopada :-).

      Избриши
  2. Ručak koji uz priču daje kompletni utisak jednog vremena :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da, vreme teško, ali nekako i najteža vremena imaju neku svoju lepotu, barem za ljude koji u njima žive, inače ne bi ni mogli da žive. Hvala.

      Избриши

  3. Znash, jedem moje razene pahuljice s mlekom (koje organski ne podnosim, posebno kad su klot), al' se pravim da su lepe, jer se od njih kaobajagi mrshavi, i chitam ovu divnu prichu (shto bi rek'o Koeljo negde "lepe li priche"), malo gledajucji na sochnu piletinu od koje mi ide mi voda na usta, malo se vracjajucji u 20. vek. I pitam se kako kachamak moze uopshte biti sochan, i uporno trazim na slikama seckanu slaninu, dok zamishljam kako cju je praviti nekome jednom (kao domacjica u pokushaju), a opet se uzivljavam u storiju i vidim sebe kako sam medju njima za istim stolom, u pozadini pucnji, rat i glad (previshe gledam filmove:), i vracjam se u stvarnost, i sad mi ova raz nije vishe tako mrska...
    Nekako je fino i toplo ovde kod tebe. Chovek se naprosto ushushka. :)
    I hrana i rechi i slike. Jako lepo. :)

    Alba Graeca

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala lepo :-) Ja na pahuljice nikako nisam mogla da se naviknem, ostala sam pri kačamaku :-)) A posebno mi je drago što je uz ovu priču tebi tvoj obrok dobio ipak neku posebnu vrednost :-)).

      Избриши
    2. I tvoj komentar je prekrasan, da ne propustim da napišem.

      Избриши
  4. Patrijarh Pavle je jednom rekao da je svačiji život tako različit i interesantan, da bi se od njega mogao napisati roman. A ti imaš tako lep i veliki dar za pisanje. Uživam u svakoj tvojoj priči. A recepti, posebni i drugačiji.
    Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ako Vam se dopada, možete da skoknete i na moj drugi blog, imate ga u profilu :-) hvala puno, mnogo mi znači jedan ovakav komentar.

      Избриши
  5. Tvoji recepti nezasluzeno padnu u drugi plan kad citam tvoje price. Vec sam navikla da kad god posetim tvoj blog upoznam neke nove ljude, neka druga vremena i krajeve. Procitala sam prvo poglavlje Isidora. Znam da si knjigu objavila pre par godina, pa se pitam da li negde moze da se kupi. Ja sam od onih stavrovremenih tipova koji obozavaju miris knjige i koji vise vole da okrecu stranice nego da skrolaju po ekranu. Vrsta koja izumire, ali treba joj dati sansu.
    Moram jos nesto da dodam: kao majka potpuno shvatam tvoju prababu.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ja nisam majka ( još) ali pokušavam da shvatim i mislim da mi ide. Istina, nije njoj jedinoj stradalo dete, posebno u tim strašnim godinama ratova,ali nisu ni svi ljudi isti...svako nosi bol na svoj način.
      Hvala na podršci i interesovanju. Knjige nema u prodaji već par godina, a prodavala se samo akvziterski i inače, prodreti u knjižaru takoreći je nemoguće bez neke ozbiljnije finansijke i sponzorske podrške. Mislim da knjiga u svom materijalnom obliku ima brojne nedostatke, štampana na ćirilici nedostupna je jednom broju ljudi sa našeg govornog područja. Kad nemate mnogo novca i prihvatate tuđe uslove, sve krene po zlu. Recimo, prelom koji sam odradila štampar je poremetio, dijalozi se ne razlikuju od ostalog teksta, jedno poglavlje je greškom dva puta štampano. Dok kucam, malo je i prepravljam, tako da knjigu Vam mogu poslati, kao poklon još i ima neko opravdanje, jer i sama volim "prave" , žive, materijalne knjige, ali mislim da je ova verzija koju kucam daleko kvalitetnija. Ipak je prošlo 6 godina, kada sam je pisala praktično sam bila dete.

      Избриши
    2. Tajana, sigurno sam mnogo starija od tebe, ali bih volela da mi ne persiras. Jeste da je znak postovanja i finih manira, ali nekako daje neku distancu, pa mi zato nije draga.
      Zalosno je sto ovako talentovani mladi ljudi kao ti nemaju pristupa do pravih izdavaca. Inace, ja se savrseno dobro sluzim i cirilicom i latinicom, ali sam svesna da ce biti jako tesko da svog sina naucim cirilici, jer se ovde ne koristi. Pokusacu, jer je poznavanje oba pisma ogromno bogatstvo. Hvala puno na ponudi, ali ne zelim da te bacam u trosak. Javicu ti se mailom.

      Избриши
    3. Oko persiranja smo se dogovorile. Na određeni način, mislim da internet komunikacija u suštini isključuje taj vid formalnosti, ali kad baka nešto zakuca u naše glave, to je tako ( kao - ti persiraj prvo svima :-)). I za pismo ste u pravu, ali nekad stvarno treba biti praktičan. Ja sam prvo ovaj blog pisala ćirilicom i baš je malo ljudi čitalo, a ja sam to čisto po nekoj inerciji, latinicu sam jedva naučila XD
      Hvala i svakako se javi.
      Što se izdavača tiče, oni jednostavno uglavnom ne žele ni da čuju o čemu se radi. Prodaju ono provereno i to je tako.

      Избриши
    4. Da, vazno da ima dovoljno izdavaca koji ce izdati 'biografiju' pevaljki ili manekenki. Slika moralnog stanja u drustvu.

      Избриши
    5. Nažalost, tako je kako je. Ja sam se oslobodila ambicije i nade da ću tu ikada imati neko svoje mesto, ali bar sam opet malo počela da pišem, dugo nisam jer se mlad čovek lako rezignira.

      Избриши
  6. Uh... baš me dirnula priča... zaista sam "otputovala" u neko drugo vreme... A priča... tako životna, istinita...Jako lepo pišeš ;)

    ОдговориИзбриши

Volim da čitam Vaše komentare :-)