Praznični rolat

U mojim sećanjima praznici su neki retki, posebni dani. Sada, to su svi dani kada smo zajedno.

U niskoj, planinskoj kući, uz svetlo lampe na gas, skupljena na zemljanom podu, gladna i sirota dečica gledala su svojim lepim, čistim očima injem posuto pečeno jagnje i maštala o jutru, kada će svanuti Božić i kada će posle toliko dana bede i nemaštine, kačamaka, krompira, popare, dobiti svako na svom tanjiru, a ne u zajedničkoj zdeli na sred stola, po parče tog hladnog ali mirišljavog, sočnog mesa.

Malo je tako teških nesreća kao što je glad, i malo je tako tužnih nepravdi, kao što je gladno dete.

Jedno od te dece, naravno, bila je moja baka.

Ona i danas, u svojih skoro osamdeset godina, pamti to veče i to jagnje, inje po njemu, očev istovremeno blagi i strogi glas kojim ih je opominjao da čekaju Božić.

Ja pamtim rumeno, toplo i sočno praseće pečenje. Jer, znate, zabluda je da deca vole samo slatkiše :-). 

Svi bismo se skupili na terasi, da deka proveri da li je dobro pečeno, da mama otkine bilo koji komadić i onda onako dosadno i iritantno mljacka :-), ali odmah, istog časa, baka je strogim i blagim glasom opomenula da sačeka.

Postavljen sto, i svi mi oko njega.

To je trebalo čekati. 

Jer praznik se nosi u srcu a deli sa najbližima. Deli se kao radost, kao život, kroz smeh, priču, i kroz hranu, sa njom, u njoj.

 Godine brzo, prebrzo prođu. 

Pečenje mi je od tada mrsko. Ne znam zašto, ali i kada bi nam neko od komšija doneo na naprslom tanjiru, umotano krpom, rumeno pečenje preostalo od slave, ja ga nisam jela.

Pogledam - masno, posno, bledo, čudno...

Kakvo god bilo, nije mirisalo kao pre, ono naše, kojim se bavio deka, koje smo jedva čekali, ali smo ga brzo zaboravljali, čim se iznesu na sto poslužavnici sa kolačima.

Godine su prošle od kako nisam poželela da jedem ništa nalik pečenju. Jer tačno se znalo kada i zašto se ono jede, a tih prilika više nema, nema ni deke, ni terase. 

Slađe je, slađe, ono jagnje pod injem nego sve lepote ljudske raskoši. 

I slađi mi je, danas, ovaj rolat nego sva pečenja koja pamtim.

Mama je pronašla taj recept , jednostavan, lagan, konkretan i svečan, i kupila sve što treba zbog mene, ali nije htela da ga spremi, čekajući da dođem iz Beograda i da ga spremimo zajedno, za blog.  Lagan, efektan ručak, blagosloveno rešenje za prilike kada nemate mnogo vremena.

Način na koji majka misli, ne zaboravlja i brine, gotovo je sitničav, ona ne prečuje ni jednu želju, ona čuje i same senke želje onih kojima je dala život. 

Način na koji majka voli neuporediv je sa bilo čim u ovoj našoj prolaznoj stvarnosti, u tvorevini koju imamo.

U malim stvarima,  u životu, u smrti i u večnosti, u tom malom, toplom, svečanom rolatu, u očima koje jesu ljubav, u svemu je način na koji majka voli neuporediv sa bilo čim.

Majčina ljubav je izvan govora i reči. Ona je tek to što jeste, neizreciva u velika. U malim životima, nas malih ljudi, najlepša i najveća stvar, lepša i vrednija od vasione.

Meni je danas praznik.

Nekakav poseban dan. 

Danas sam sa svojom majkom spremala ovaj rolat. 

Da, meni je danas praznik.

Sastojci :

oko 1 kg. svinjskog buta

100 gr. mesnate slanine 

svež ili suv ruzmarin, preporučujem svež, po ukusu

so

Zamolite mesara ili sami but u komadu isecite tako da ne napravite šnicle već jednu ravnu površinu, nisam to uspela da slikam jer je mami to učinio fini mesar :-). Treba da zasečete meso na pola, pa rasklopite, okrenete, i to ponovo uradite, kao da ga otvarate. Čim budem to odradila sama, dodaću sliku.

Posolite po ukusu, slobodno i malo više, pa poslažite slaninu popreko, i pospite ruzmarinom. 

Zarolajte i onda čvrsto uvežite kanapom. Mi smo koristile petostruki konac za heklanje :-) jer nemamo kanap :-).

Umotajte u aluminijumsku foliju

 i pecite na 220 oko 45 minuta, pa nakon tog vremena, otvorite foliju, premažite puterom ili mašću pa pecite još 20tak minuta. 

* Možete rolat peći i u kesi za pečenje.