уторак, 16. јул 2013.

Šumadijske kocke


Eh, te šljive !
Povijene grane pod modrim teretom, kriva, kvrgava stabla. Naša dragocena, prastara "šumadinka", u senci niskog lešnika, neka druga visoka šljiva iza kuće, dve niske ali krupnih plodova, taman za moje detinje ruke, u bašti, kraj ribnjaka.
Eh, te šljive !
Da biste šljivu razumeli treba da rastete kraj nje i da svakog dana gledate kako su joj plodovi sve manje zeleni, a sve više plavi. Treba da prođete kroz Šumadiju kada sazru šljive, kroz duge, vijugave drvorede iza povijenih niskih taraba, kroz špalire povijenih, otežalih grana, mačeće društvo poželeće Vam dobrodošlicu i vetar koji češlja niske krošnje i Vas će da pomiluje.
Pridržavajući se rukom za staru česmu u dvorištu, nepoznata baka reći će Vam- " samo berite, deco", i Vi ćete napuniti dzepove i naručje plovodima koji pršte od života, slasti, sunca.
Ali nećete znati, ako ste samo prolaznik, kako su ta krhka, povijena i ružnjikava stabla slična seljaku, kako im je, kao i njemu, težak taj život pod kapom nebeskom, zaboravljen, zabačen negde između prošlosti i sadašnjosti, u trudovima da  rode dobar plod, da ne iznevere naslednike, da napune izobiljem ambare, ostave, podrume.
Morate prostodušno  da se divite snazi ostarelih stabala da rađaju iznova i iznova. Snazi korena  da iz suve seljačke zemlje uzme sokove života i spusti ih svom seljaku u naručje.
U čudnoj nekoj ljubavi žive seljak i šljiva.
I mogu između njih da postave nepregledna prostranstva metala i betona, mogu da ih razdvoje fabrikama, putevima i staklom, ali njih dvoje će se uvek prepoznati. Oni žive od zemlje i strahuju od neba, namučeni, napaćeni, rađaju dobar rod.
Ništa me nije tako bolelo kada smo napuštali svoju staru kuću, kao panjevi koje smo ostavili za sobom, tamo gde su nekada živela ta stabla, a svakom sam poznavala  dušu, i svako sam volela.
Najpre su pčele otišle.
Otišle, pobegle, zbog buke koju je stvarala proizvodnja šavnih cevi u fabrici napravljenoj kraj naše kuće, u srcu seoskih livada. 
Onda se ribnjak pretvorio u blatnjavu jamu a stari orasi oko njega počeli da trunu. 
Onda nam je napukla kuća, popreko, kao kada bolesnik posrće, ali se bori. Mala plava kuća sa puzavicom oko stubova terase  nije mogla da pobedi tako moćnog protivnika, jer nju je već nagrizlo i ranilo vreme.
Naposletku se osušila jabuka, "ilinjača" jedina u selu, to naše malo blago, gorostas stariji od kuće, viši od oblaka, u mojim, detinjim očima, moj prijatelj i pradedina senka. 
 Desetak godina nakon pčela, i mi smo morali da odemo, da pobegnemo iz rođene kuće i dvorišta jer je drveće trunulo a kuća tonula, jer je fabrika uništila sve što je bilo zeleno i lepo.  Osećam se kao izbeglica, a nisu me tuđini oterali.
Surovo i bez kajanja, nepoznati ljudi, za novac, posekli su naše starice-šljive, i kajsiju, i lešnik i višnju, i bagrem, i zovu i ruže, i krušku i dunju. Naposletku i jabuku, koja je već umirala u mukama, i orahe koji već behu truli.
Plakala sam, i svi smo plakali.
Da su barem poštedeli jedno jedino drvo, jedan zametak života. Odneli su odsečena stabla, zatrpali ribnjak i naposletku, sa nekoliko zamaha mašine, srušili kuću.
Na tom mestu gde je do pre nekoliko dana sve zujalo od života, ostalo je ništa. Sivo, prazno ništa. 
U mom srcu ostalo je isto to na mestu gde su bili dom i zavičaj.
Ali čovek je tako sazdan da se oporavi i kada misli da ne može biti spašen.
Vreme me je utešilo, i premda nisam zaboravila ni jedan jedini pedalj svog uništenog doma, dok mi je mama ovih dana pričala o šljivama koje su rodile i prerodile na brdu iznad naše kuće, bila sam srećna. 
Mogu između nas da postave nepregledna polja metala i betona, da nas razvoje fabrikama, putevima i staklom, ali ja ću uvek moći da pronađem minulu lepotu sela i života koji nisam mogla da zadržim. 
Seljak i šljiva uvek će moći da pronađu jedno drugo i da se prepoznaju. 
Čak i onda kada ne mogu da zaštite jedno drugoga, oni jedno za drugim plaču i te suze rađaju stostruki rod, blagosloven kao šljiva, kao zemlja, kao seljačka muka.
Seljački  prost kolač u slavu šljive. I svih mojih šljiva. I moje Šumadije kojoj otimaju šljive.


 Sastojci :



120 gr. putera
120 gr. šećera
4 žumanceta
400 gr. brašna
1/2 praška za pecivo

Umutite puter sa šećerom pa dodajte žumanca, naposletku brašno i prašak za pecivo pa umesite glatko, masno testo. Podelite ga na dva dela i jedan formirajte u kuglu i zamrznite a drugi deo rastanjite na jedan prst debljine u plehu koji ste podmazali. 




Nadev

4 belanceta
150 gr. šećera
50 gr. mlevenih oraha
1 kašičica prezli
500 gr. šljiva
Umutite belanca u čvrst sneg pa im dodajte šećer i umutite. Umešajte varjačom orahe i prezle. 
Na testo rasporedite polutke šljiva, pa prekrijte smesom od belanaca i oraha, i naposletku narendajte zamrznutu polovinu testa. Pecite na 180 40tak minuta i pečen kolač, po ukusu uvaljajte u šećer u prahu zamirisan vanilom.

12 коментара:

  1. proverite količinu putera i brašna za testo!
    sa navedenim količinama se nikako ne dobija "glatko, masno" testo, već suvo i trošno... nešto nije u redu.
    pozdrav
    natalija

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pita sa slike je spremljena po ovim merama, i sama sam je napravila. Vidim da sam unela dobre mere u recept.
      Međutim, potrebno je da se testo mesi duže, dok puter otpusti masnoću i poveže se sa brašnom, ugreje se i otopi. Tu su i žumanca, tako da tečnost ili više masnoće mogu jedino da poremete strukturu testa. Ovo testo se ne razvina oklagijom nego rukom, ali mislim da je ključ u tome da ga mesite dovoljno dugo kako bi se sastojci povezali. U neke slične kolače dodaje se malo mleka, ali ovde to zaista nije bilo potrebno, tako da stojim odgovorno iza toga da su mere unete u receptu ispravne.

      Избриши
  2. Волим једноставне воћне колаче. Хвала Богу шљиве родиле, а хвала и теби на рецепту-сигурно ћу пробати...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Rodile, rodile, savile se :-).
      I ja volim kad je jednostavno, da ne bude skuplja dara nego mera, kao- da iskoristimo šljive pa onda ode još toliko toga :-)
      Nema na čemu, hvala na poverenju :-))

      Избриши
  3. Одговори
    1. Hvala. Takva potvrda znači više od svih mojih slika i reči :-)

      Избриши
  4. Jednom smo zbog ,,komsijskog mira" menjali prvobitno nastali dogovor, nastao tridesetak godina ranije, rusili ogradu i vadili kalemljene kruske i jabuke.Svi su plakali, a mi, tadanja deca smo samo u cudu i neverici gledali.Iako nam nije bilo sasvim jasno, osecali smo da se ne vade ,,samo" stabla nekoliko drveta...
    Na slici dvorista iz mog detinjstva ona i dalje postoje.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sve razumem <3 Sva sreća da imamo slike, sećanja i duše <3

      Избриши
  5. Ma ja se isplakah! A kolac je prelep, moracu da ga isprobam

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nemojte da plačete, ima ipak i dalje lepih i nedirnutih stvari oko nas :-).

      Избриши

Volim da čitam Vaše komentare :-)