недеља, 18. август 2013.

Mesna pitica


 Prošla je cela decenija i još nekoliko godina od kako našeg starog dvorišta nema. 
Sa te vremenske distance sećamo se najčešće onih voljenih, upečatljivih stvari. Jabuke, terase i ribnjaka, lešnika i malene smokve, česme oko koje obleću pčele, ljuljaške na staroj kruški, različitih mirisa u svakoj sobi, goblena,  vitrine u kojoj stoje slatkiši, kuvari i najvrednije posuđe koje jedna obična radnička porodica ima.
Naša su sećanja varljiva. 
Kao da mogu da zamagle ono što je nekada bilo, pa kada prođu godine, tek uz krajni napor uspeva nam da se setimo nekih sitnih, nevažnih, potisnutih stvari. Sećanja rade za nas.
Brinu da ne zaboravimo sve, da nam ostane naš bivši život, jer samo tako možemo da budemo i dalje ono što smo bili pre ali skrivaju od nas ono najbolnije. Uče nas da nije bila važna japanska dunja kraj prozora, da nije bio važna neobična leteća igračka koja je odletela na krov i ostala na njemu sve dok nije srušen, da nisu bili važni ni bure za kukuruz, ni prašnjavi prozor u šupi u koji je grudima udarao zarobljeni vrabac sve dok ga dekina garava od motornih ulja ruka nežno nije dohvatila i pustila da leti.
Da nije bio važan ručak za stolom, u dvorištu. Ja Vam se kunem da hleb ima drugačiji ukus kada ga jedete sa starog drvenog stola, sedeći na panju, pod ostarelom i štrkljavom krošnjom oronule šljive.
Sve je bilo važno. 

Ležeći u novom, belom krevetu, u novoj beloj sobi, samo mojoj, jer sam ranije uvek delila sobu sa bratom ili mamom, shvatila sam jedne letnje noći, otvorenih prozora, mesečine na staklu, da je sve bilo važno.
I prevrtala po pamćenju, preturala po uspomenama, tražila zaturene i potisnute slike da ih vratim, da ih sačuvam. 
Zlatno popodne na brdu, u travi, kada smo kroz  pozajmljeni dvogled posmatrali selo i planine i daljini, ono vreme pre mog  polaska u školu, kada sam se plašila da se Vanja izgubio negde na putu do kuće   jer je već pao mrak a nema ga, ono olakšanje i radost kada se rumen i smrznut pojavi na vratima tople šupe. Moja ljubičasta kapa, kaputić ljubičasti, procvetali nezaboravak u bašti, cvet tikve upleten oko gvozdenih rešetki ograde koja nas je delila od sivog betona fabrike.
I setim se naposletku klupe. Jesam li se ikada do te noći setila niske, drvene klupice pred kapijom, malo pod putem, ispod oraha, kraj dekine radionice? Ne mogu da se gorko ne osmehnem, bila je ta klupa prežitak iz onih vremena kada ste pred kapijom bili bezbedni kao i iza nje, kada ste mogli ispred seoskih kapija da vidite kantice sa mlekom, kada ste mogli da provedete veče posmatrajući ljude i vozila kako prolaze a da Vas niko ne pita šta gledate, što gledate, zašto tu sedite, ko Vam je dozvolio da tu napravite klupu, je li to Vaše ili državno ? 

Naše, naše. Zato ga i nema više. Prodali smo sve što bilo naše, prodali smo i klupu.
Sećam se, prolaze automobili. Baka, mama i ja sedimo i gledamo. Vanja se igra u dvorištu, deka po ko zna koji put za stolom u dvorištu pronalazi dobitnu loto-kombinaciju. 
Prolaze, prolaze. 
Čini Vam se, svi ti ljudi će proći, a Vi ćete tu zauvek da ostanete. Sigurni ste, ukopani na tom mestu, uzidani ste u tu kuću. 
Ne morate da pamtite te stvari, da ih fotografišete, da pričate i pišete o njima. Uvek ćete da ih imate. 
Baka siđe hitro, kao devojčica, donese večeru. Odmah se pojave i deka i Vanja. Mama sedne na travu kraj klupe, mala je to klupa, nema za sve mesta. 
Fina i mirišljava bakina pitica. Večeramo i pričamo o piti, o travi, o juče, o danas, o politici, o Jesenjinu, o bakinoj majci, o reumi, o seriji, o tome kako je deka baku naučio da voli knjige, o nepoznatim ljudima koji prolaze i prolaze...
I mi prolazimo.

Pamtimo i trajemo dok pamtimo, ali naposletku i sećanje izbledi, umori se, umre.
U ranu jesen, vratila sam se iz škole, sećam se zlatnog i toplog dana. Oprala sam ruke, presvukla se, legla i pogledala na sat. Ne sećam se koliko je bilo sati, ali znam da sam pomislila da hoću taj trenutak da zapamtim. Eto, ni zbog čega posebnog,da zapamtim. I  nisam ga još  zaboravila.
Kada bismo mogli tako da zapamtimo svaki trenutak. "Ko se seća proživljenog, dva puta živi "- kažu.
Da li bismo, kada bi nam u sećanju živelo sve, mogli zaista da proživimo sve  još jednom, samo još jednom?
Još samo jedno veče na klupici pod orahom. Još samo jednom da mi ljubičasti kaputić ne bude mali.
Još samo jednom da svi koje volim budu živi, mladi i srećni. Da budu uz mene.
Još samo jednom. U nekom trenutku koji se ne meri vremenom. 
Pronalazim ispunjenje te želje samo u večnosti svojih isprekidanih sećanja. Ponavljam sve uz napore da se prisetim, da sačuvam, da zbilja vratim sve, da osetim mirise, da opazim svaki listić koji se vitla sa vetrom, da čujem svaki šum u granama oraha. 
Nemoguće je. Beži mi dah bagrema. Da li je bio bagrem ili zova, bršljan, trava ? Da li su pevali zrikavci ili je bila tišina ? Da li se čula rika krava sa susednog brda ?
Ne mogu da se setim. Koju je haljinu nosila mama, o čemu smo pričali?
Ne mogu da se setim, paničim i shvatam da nemam ništa. Slomljena, isprekidana sećanja. Polomljene uspomene, krhotine bakine bočice za parfem, pokvareni kaleidoskop. 
Nemam ništa i plačem.
Sećanja nisu život. Sećanja su samo bol. 
Vraćam i klupu i vrapca tamo gde sam ih našla. 
Zaborav radi za nas. Ne budite sećanja ako ne morate. 
Gledam ovu pitu i pitam se zašto sam je spremila. Nostalgija ? Seta ? Uzaludna potraga za ukusom, mirisom, zvukom prošlosti ?
Nije ista kao bakina, možda malo podseća. Tako je sa svim našim sećanjima. Koliko god dobro pamtili,  sećanja nikada neće biti cela. Jer da su cela, bila bi pravi život. Ovako ne znam šta su. Meni su rana i teret ali teret draži od svih drugih. Neotuđivi deo mene. Čak i kada ne mogu da ih sastavim i dalje su deo mene, i dalje me čine onim što jesam na neki mističan način kojim prošlost stanuje u sadašnjosti i u nama, neizbrisivo i nepromenljivo, kao sudbina.




Sastojci :


 500 gr. svinjetine, najbolje od buta

 oko 200 gr. starog hleba ( hleb ne mora da bude stari :-), osim toga, možete dodati malo više ili manje hleba, dakle moguće je malo ekonomisati, više hleba - izdašnija pita, ali bez preterivanja :-) ne preko 300 gr.)
 6 jaja
20 gr. svežeg  kvasca

so

biber

peršun

 1 kašičica masti ili 2 -3 kašike ulja
 3 kašike brašna
oko 50 gr. slanine ili nekog drugog suvog mesa

Meso u komadu stavite da se kuva. Voda u koju stavljate meso treba već da bude zagrejana do vrenja.
Ostavite neka se kuva nekih pola sata, pa ga onda izvadite iz vode. Hleb iskidajte na sitne komade i prelijte vodom u kojoj se kuvalo meso toliko da je popije i da sav omekša tako da možete da ga mešate kao jednoličnu masu, ali da ne bude previše mokar. Dodajte mu nekoliko sitno seckanih  listića slanine ili suvog mesa, soli po ukusu ( imajte u vidu eventualnu slanoću slanine), biber, peršun svež ili suvi, mast ili ulje, jaja razmućena žicom. Meso sameljite u multipraktiku ili sitno iseckajte. Ja sam seckala jer volim da osetim komadiće mesa. Dodajte i njega masi sa hlebom i jajima, pa onda i brašno i naposletku izmrvite kvasac. Imajte u vidu da nije narastao u tečnosti pa masu žestoko izmešajte kako bi se rastvorio. 
Sipajte je u pleh pokriven papirom za pečenje, poređajte preko seckane listiće ili komadiće slanine i pecite na 200 nekih dvadeset minuta, najviše pola sata, ako Vam je pleh manji pa je pita deblja. Ja sam pekla duplo manju meru pa je tanka. Takođe, pokrila sam je papirom za pečenje koji sam sklonila nekih pet minuta pred kraj pečenja, jer sam preko pite stavila buđolu koja nije dovoljno masna da zaštiti gornji sloj i naulji ga. Zato, ako recimo ne stavite ništa od suvog mesa  preko veknice, pokrijte je papirom i otkrijte tek pred kraj pečenja, da porumeni.

2 коментара:

  1. Анониман8/18/2013 09:37:00 PM

    I ovaj put sam procitala tvoj tekst u jednom dahu. Pravo uzivanje. Definitivno nisam 'mesni' tip, ali ovaj recept cu sacuvati za neke zimske dane i drage goste.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. <3 i ja sam ovo nekako napisala u dahu, posle mi je bilo i žao što sam stavila priču uz ovaj recept, mračna mi je nekako.
      Hvala :-).

      Избриши

Volim da čitam Vaše komentare :-)