Riba u hladnom, staromodnom umaku

Odrasla sam kraj našeg ribnjaka. Zaista.

To mi je bilo mesto za čučanje. Mi porodično nekako volimo da čučimo. Voleli su i pradeda i deka. Mama voli da čuči, a ja sam to činila samo kraj ribnjaka. 

Nije to bio neki velelepni vodeni raj, tek ostrvce vode u moru zelenih krošnji i trava. Žabice i vilin-konjici,  smelo su se vrzmali oko mene , a ribe, veliki, divni šarani tek bojažljivo bi doplivale do obale kada bismo ih deka ili ja hranili hlebom ili kukuruzom.

To je bio pradedin ribnjak, raj za patke, žabe, i za mene. Vanja je zbog njega postao heroj. On me je spasio kada je pukao led pod mojim nogama dok sam jedne daleke zime pokušavala da spasim mače koje se šetkalo po staklenoj površini vode, uverena da će propasti u ledenu vodu i udaviti se :-). Naravno, propala sam samo ja.

Mi nismo jeli ribe iz našeg ribnjaka. Razloga su dva. Ili samo jedan.

Prvi je taj što je, prema bakinim rečima, riba mirisala na mulj. 

Drugi, meni se čini verodostojniji, je to što baka  nikako ne voli ribu u tanjiru. 

I kada je sa drugovima deka  lovio ribe u Ibru, baka je spremala za decu ali nije jela.

Tako su, nekako, naše ribice živele kao ljubimci. 

Znam iz priče da ih je jednom nepoznati zlikovac otrovao. Tek tako, bez koristi za sebe. Moglo mu se da baci otrov sa puta u ribnjak. 

Svejedno, pradeda je opet naselio ribnjak tim mirnim, ćutljivim stvorenjima čiji sam svet, tih i ograđen od drugih svetova volela da posmatram čučeći ispod krošnje dzenerike.

Ne znam tačno kako i kada su mi ribe postale više hrana nego zanimacija. Valjda kada su naš ribnjak zasuli zemljom, "poslovni ljudi", bezdušnici, dok su još ribe bile u njemu. Kada su se oglušili ljudi koji su kupili sve što je do juče bilo naše na molbe da sačekaju dan ili dva i tim nevinim stvorenjima  dosudili  tešku i nepravednu smrt, eto, jer im se moglo.

 U manastiru nismo ribu jeli često, ni blizu koliko se nekada misli. U toku posta  kod kuće ponekad smo birali konzerviranu ribu, slušajući po ko zna koji put  bakine priče o ribama iz Bajkalskog jezera koje su donosili naši rođaci iz Rusije prilikom  svojih  neobjašnjivo mističnih poseta . 

Tek  nekoliko godina unazad nađe se mesto za ribu na našem jelovniku na neki pravi način. Za to je najzaslužnija mama. I tek što smo se ona i ja izborile za to, ja sam počela neki novi život sa - ribomrscem.

Ne prisiljavam ga da jede ništa što ne želi. Ionako on ne bi okusio ribu ni za šta na svetu. Zato je i sada  retko spremam jer nerado pripremam hranu koju ću sama da pojedem. 

Pa ipak...nekad...

Čekam da on poželi kobasice jer je to prilika da ja sebi spremim ribu. Oboje budemo zadovoljni, i oboje žalimo ono drugo :-).

- Riba je tako lepa, šteta što ne jedeš ".

- Fine kobasice, šteta što jedeš tu ribetinu ".

Sastojci :

oko 500 gr. fileta ribe po Vašem izboru i ukusu. Ja sam koristila lososa ovog puta jer ga volim skoro kao skušu, a cena mu je bila sasvim razumna

so

2 kašike susama

3 kašike prezli

 malo ulja

Ribu odmrznite ako je smrznuta, dobro usolite i uvaljajte u smesu prezli i susama sa obe strane. Pleh za pečenje obložite papirom za pečenje, malo nauljite i stavite ribu na njega, pa u rernu uključenu na 200. Vreme pečenja zavisi od toga da li je riba bila smrznuta, koliko je vode u njoj, koja je vrsta ribe. Meni je bilo dovoljno oko pola sata ovog puta za ovu ribu, ali 45 minuta je sigurno u redu. Ako ostane duže u rerni, prelivajte je malo uljem i okrenite par puta.

Umak :

 

2 dl.  jogurta

1 kuvano jaje

1 glavica luka

1 čen  belog luka ili kašičica belog luka u prahu

1 kašičica senfa

 struk peršuna

malo mirođije ako volite 

1/2  limuna  

so 

biber

Kuvano jaje iseckajte sitno, dodajte takođe sitno seckan luk, beli luk, senf , biber, soli po ukusu, sitno seckani peršun i malo limunovog soka. Kada to izmešate, dodajte jogurt, promešajte da se sve lepo izmeša i hladno poslužite sa ribom. Naravno, sos možete da služite i sa drugim jelom, Miša je njim prelivao kobasice i boraniju :-).

* Ako je riba krhkije strukture, i nju naprskajte limunovim sokom pre pečenja.