понедељак, 05. август 2013.

Seoska salata


Baka Cana je bila sitna, povijena žena lica nežnog i mladog kao u deteta, kukastog nosa i bistrih očiju, uvek sa smeđom maramom i istom takvom suknjom, bučna i vesela, kada se ona zasmeje ne znate da li plače ili se od silne radosti lupa rukom po kolenu i visokim tonovima ciči od ushićenja.
Sećam je se od najranijeg detinjstva, živela je u žutoj kućici na brdu, sa lepim, malim dvorištem i velikom livadom i štalom. Muž joj je još živ, ponositi starac dugih belih brkova nadomak stote godine. 
Imali su mušmulu iza kuće i jednu malu krušku, kraj prozora spavaće sobe, na kom je Cana provetravala jastuke jabuku. 
Povijena tako i hitra, bakica je silazila do nas noseći u dzepovima ili pod dzemperom ono što je stigla da sakrije od muža i sinova, jer oni nisu voleli da nosi po selu ono što su mukom stekli. A ta je muka bila i njena, možda najviše njena. A ona je plodove te muke delila sa drugima.
I ja se tako sećam komada pečenice, rumenih, sitnih, slatkih jabuka, još toplog mleka ( da, i to je uspevala da prokrijumčari ), i zdelica sa njenim kajmakom.

Mama i baka su se oduševljavale, Vanji i meni na pamet nije palo da ga okusimo.
Jednom sam ga probala, i tada sam samo odložila kašičicu. Na sreću ili nesreću, ukus sam zapamtila. Imam sa čim da uporedim ono što danas kupujem, jer nema baka Cane, a nema ni nekoga posle nje ko bi sakrio posudicu pod dzemper i doneo je komšinici tek tako, bez ikakvog razloga.
Baka je uvek uzvraćala vrućim kiflama, krofnama po kojima je mnogi pamte, jabukama, raskošnim poslužavnicima sa pečenjem i kolačima o Novoj Godini. I u novembru čvarcima :-). Razume se, te poslužavnike smo mi ,deca, raznosili po selu, plakali i borili se da to umesto nas uradi deka . 
Dar i uzdarje, predivni običaj minulog vremena, zajedničkog življenja čiju umetnost polako zaboravljamo,
čiju lepotu pamtimo mi, ali mi se čini da će našoj deci već biti strana i nepoznata, kao neka davna i tuđa prošlost. 

Ljudi čije živote niko neće da ispiše i prepriča, ljudi čije smo živote nepravedno proglasili običnim.
Baka Cana je nekoliko godina pre svoje smrti prestala da dolazi. Naljutila se na baku. Govorila je - " kad ja pored stoke i livade mogu da idem kod nje, može i ona da dođe nekad ". Stvarno, baka je retko odlazila u selo, sa godinama sve ređe.
I onda smo čuli da je umrla baka Cana.
" E, jadna moja Cano, mučenice."- rekla je moja baka suznih očiju.
Mučenica. Ne kažem ja to sa sažaljenjem, kažem sa divljenjem. 
 Sa ljubavlju prema vremenu u kom je čovek živeo od plodova svog rada, onih istih koje je sa drugima delio i razmenjivao. Jednostavna vremena.
Jednostavna salata - ono što se ima - jabuke, orasi, kajmak. Nešto slično slavnim salatama kojima se divimo na slikama iz elitnih restorana.
Ali ova salata je jednostavna jer je spremljena od onoga što se ima. Pod jabukom, u zastrugu, pod dzemperom.
Jednostavni ljudi. Jedostavna vremena.
Lepota i muka u jednoj istoj čaši -  čaši života. 


Sastojci :

3 kisele jabuke
1/2 limuna
šaka seckanih oraha ( ja stavih bademe jer sam ih imala pri ruci )
1 mala glavica celera
oko 100 gr. starog kajmaka
1 mala glavica crnog luka
malo soli

Pomešajte orahe, kajmak, sitno seckani crni luk. Ako je kajmak slan ne morate da solite. Celer i jabuku izrendajte i odmah poprskajte limunovim sokom da ne bi pocrneli. Umešajte u smesu od kajmaka, izmešajte sve  fino i ohladite. 
Možete je jesti i samo sa hlebom, ako je luk zaista sitno isečen salata može lako da glumi i namaz. 



2 коментара:

Volim da čitam Vaše komentare :-)