Šarena ražana pita

Zlatna pšenična polja  i ražana mora. Prašnjavom stazom kroz bulke i vetrove do vetrenjače. 

Ne, nemamo u selu vetrenjaču :-) slikam Vam stari bakin goblen.

Sigurno ste i Vi kod svoje, kod  neke bake, videli te goblene. U prevaziđenim kitnjastim ramovima, četiri godišnja doba.

One večeri kada smo sa mamom došli na selo da ostanemo zauvek gledala sam te goblene kao omađijana. Ne toliko zbog tih ogromnih ramova koliko zbog malih  bajkovitih pejzaža u njima. Moja je detinja duša upijala tu  šarenu lepotu, ne sluteći da će već sutra, kada svane, pogled sa prozora biti podjednako čaroban kao i vez u staromodnim ramovima.

Na svakoj slici kućica, drvo. Simboli  naše kuće i  vitkog jasena koji je uz nju rastao. Na sva četiri goblena ulovljena lepota godišnjeg doba, u šemi i šablonu sačuvana neka davna stvarnost, kućice, reke i stabla, tikve, snežne livade i vetrenjače u žitnim poljima. Plavetnilo nekog poznatog neba ukočeno među kockicama konca. Procvetala kajsija ovekovečena kraj prozora malene, žute kuće.

Sve što sam volela oko sebe bilo je već na tim goblenima. Mirna i topla, skromna lepota sela, raskošna i hirovita lepota nevine prirode. Savršeni ljubavni zagrljaj čovekovog sveta i sile koja mu je nedostižna, koja je nepokoriva u svojoj krasoti. 

Obični, starinski, prevaziđeni gobleni. 

-"Kič je to".- danas govore ljudi. Jeste.
Kič koji vredi taman koliko vrede sitni ubodi na prstima vezilje, pradedine duge potrage za tada pomodnim ramovima za goblene, vrede tek koliko i  godine koje su  ti gobleni proveli viseći na zidu nad kaučom, gledajući kroz  dvokrilne prozore u neku stvarnost koja im je nalik.

Vrede koliko i čovekova želja da onim što ima i može, da onako kako ume sačuva i zadrži taj kratki trenutak lepote, ono što vidi i razume, ono sa čim živi i od čega živi.

Vrede koliko i moja detinja zaljubljenost  u te četiri slike i u neke druge stare stvari koje pamte vremena pre mene, koliko i moja bolećiva nežnost prema goblenima  tog dana   kada su skidani sa zida, zauvek.

 Goli zidovi, par trenutaka pred rušenje, slika nemoći i umiranja. Obezličeni zidovi koji nisu više dom ali još grle, zovu,  mirišu i vole prošlim životom koji im je oduzet.

- Nisu oni za novu kuću. Pogledaj samo taj kič. - rekli smo i sklonili goblene na tavan. 

Gde su nestali nakon toga, kome smo ih dali, i kome su uopšte trebali, tako prevaziđeni i jeftini ?

I gde su sada da me vrate u dane  kada su bili samo izvezena stvarnost ? Gde su da ih pogledam i vidim svoju prošlost, svoju kuću i svoj vrt, svoje jeseni, proleća, zime i leta ?

Gde su sada da mi budu još jedna draga i bolna uspomena na lepotu koja je razorena i takva zauvek zaključana u moje srce?

Nisam ih zaslužila. 

Stvari koje volite ne treba da sklanjate na tavane, u podrume...nestaće jednog dana, samo će tako nestati i nećete ih nikada naći. 

Možda ćete naći neke slične, ali nikada, nikada iste. Uspomene nemaju dvojnike. 

Uspomene imaju vrednost koja se ne meri ni sa jednom drugom.

Uspomene smo, dobim delom, mi sami, valjda ih zato tako brižljivo čuvamo, valjda nam zato zauvek tako nedostaju kada ih izgubimo. 

"Drago mi je bilo zlatno polje

izgubljen je čudni, divlji trag

i ćutanje beše nekad bolje

ni život mi više nije drag.

Čisto mi je nebo bilo drago

i leptiri što obleću svuda

pokraj duge ne postoji blago

u svetu nema čuda.

Ove noći dala bih za prošle

Dala bih šta može da se da.

San bih dala da ponovo može

davno, letnje sunce da mi sja." 

Čudni, divlji trag. Kroz pšenicu, prašnjavi put kroz polja.
Neke davne, voljene slike.
Uspomene koje ne možemo da oteramo. Ostaju uvek u nama, čak i kada snažno poželimo  da živimo bez njih, bez  tereta sećanja, i kajanja, i čežnji.

 Sastojci :

250 gr. belog mekog brašna
100 gr. ražanog integralnog brašna
100 ml. kiselog mleka
10 gr. kvasca
100 gr. mleka
1 kašičica meda
1/2 kašičice soli
1/2 šoljice za kafu ulja
prstohvat praška za pecivo


Stavite mleko sa medom da se ugreje pa kada budu mlaki izdrobite kvasac unutra i ostavite da naraste.
Pomešajte obe vrste brašna sa solju i praškom za pecivo, dodajte kiselo mleko i ulje pa naposletku i kvasac. Promešajte i dodajte onoliko belog brašna koliko je potrebno da umesite fino nelepljivo testo. Možete da dodate i ražano brašno ali će testo tako biti malo sabijenije.
 Ostavite ga slobodno par sati da naraste. Ako se u međuvremenu zateknete u kuhinji, možete jednom i da ga premesite.


Fil :

2 crvene paprike 
100 gr. zelenih maslina
200 gr. feta sira
100 gr. nekog suvog mesa ( ja sam koristila  buđolu Kosmajske delikatesne radionice  i izvrsna je )
par kašika domaćeg sosa od paradajza ili paradajza iz flaše


Paprike ispecite i oljuštite, isecite na sitno kao i masline i suvo meso pa sve pomešajte sa fetom.


Podmažite pleh, meni je pita lepša u okruglom, pa rastanjite jednu polovinu testa tako da otprilike može da pokrije dno kalupa. Prstima dodatno podesite testo i razvucite ga. Premažite paradajzom pa pokrijte filom. Razvijte drugu polovinu testa pa pokrijte fil.

Za premazivanje :

100 ml. kiselog mleka

Testo premažite kiselim mlekom pa pecite na 200 nekih 30 minuta. Testo bi trebalo da ostane meko ali i da porumeni.