Vanila - krem sa mileramom

Svakodnevno činimo dela kojima se ne ponosimo, ili barem ne uradimo uvek ono što bi nas učinilo ponosnim. Trudimo se da budemo bolji. Trudimo se da pamtimo greške i da ih ne ponavljamo. Da legnemo u postelju spokojni i spremni da oprostimo i drugima i sebi sve što je zabolelo tog dana.

Imamo li svi u pamćenju nedela koja ne možemo da zaboravimo ? Grehe, neosetljivost i grubost koje ne praštamo sebi ? I da li nas gorko i iskreno kajanje oslobađa krivice?

Kažu da su deca kao anđeli. Možda. Ali u svojoj nevinoj bezbrižnosti deca su ponekad strahovito surova. Deca ne umeju da sakriju ono što osećaju, a naša osećanja, to znate i sami, nisu uvek ono što želimo da podelimo sa drugima.

Bila je davno, još smo Vanja i ja  bili deca, pod kućom livada, na livadi moba. I starica.

Ta stara žena je retko, retko svraćala kod bake iako su se jako volele. Živi u kući kraj šume, podaleko je to.

Te visoke stare žene  Vanja i ja smo se plašili. Njeno je lice bilo tamno, izborano, mršavo kao nijedno drugo koje smo videli, obrazi upali, oči zgasle u dupljama, ruke žilave i na leđima kosa. Nada je kosila kao muškarac u punoj snazi, radila celog života kao konj u brazdi. Preživela muku i užas o kojima ne mogu da pišem, njena su stvar.

Izgubila brata kada su ga, negde na mostu preko Ibra, ubili razbojnici zbog nešto malo novca. 

Pa opet, bila je vesela i bučna. Volela i baku i mamu i nas. 

A da smo mi to tada znali, da je to moglo nešto da nam znači.

Zvali smo je "kosač" i krili se od nje. Nije to bio neki pravi strah,tek bila nam je jeziva, čudna, ružna.

Kada biste samo znali koliko me je sramota dok to pišem. 

Sećam se još dana kada je svratila na tulumbe. Ja nisam mogla da jedem, pobegla sam napolje.

Sećam se užasa sa kojim smo joj prilazili kada je baka, znajući za naš strah, uvela u sobu da se pozdravimo, da nas prisili da budemo učtivi, da shvatimo kako je ta žena fina i dobra, i kako je detinjasto i glupo da se krijemo od nje.

Sećam se kada smo se srećni i razmaženo bezbrižni, avgust je bio, spremili da uživamo u hladnom domaćem kremu od vanile koji  nam je bio draži od sladoleda, a ona se pojavila kraj kapije. Sećam se kako smo pobegli u šupu i zaključali vrata, i kako nas je deka zvao da otvorimo, i kako je ona tada sigurno, ako do tada i nije primetila, videla i spoznala da se ta dva deteta kriju od nje, da  ih ona svojim licem plaši i da im je užasna. 

Kada biste samo znali koliko me je sramota zbog toga. Koliko mi je žao ! Koliko se stidim  tadašnje sebe, okrutnosti i nepravde koju sam učinila.

Prošle su godine, godine. Ja je od tada nisam srela, Vanja je, šetajući sa mamom i Tristanom video valjda prošlog leta. Pozdravili su se, ali...

Znam da sam toj ženi nešto dužna. 

Ima li smisla  otići do bele kuće sa bunarom, na kraju prašnjavog puta kroz kukuruze i trave, kraj šume, pokucati i  reći- "Ja sam Stojina unuka i molim Vas za oproštaj što nisam videla kada sam bila dete ništa osim bora i muke  koje su Vam se ispisale na licu, što nisam videla ni bol ni dobrotu, što sam bila zla i razmažena" ?

Prošle su godine. Ne bi se ona setila. Možda bih je samo iznova rastužila, podsetila na već zaboravljeno, možda bih, u želji da olakšam svoju savest nanela toj starici još jednu uvredu. 

Možda je dovoljno da pažljivo pogledam u ogledalo. 

Da li sam danas bolja nego što sam bila tada ? Da li bih se danas krila ispod kreveta i iza vrata od jednog namučenog i nesrećnog ljudskog bića koje mi je donelo jabuke i šljive?

Ako ne bih, onda je sve u redu.

Ako bih, onda ni moje izvinjenje baš ništa ne vredi. 

Ne uznemirujte nikada druge da biste mogli da oprostite sebi. Prosto, postanite bolji i ceo svet će Vam oprostiti.

Ovaj krem me seća na neka tadašnja leta. Dorađivan i menjan. Seća me na to da nam je zadatak da uvek budemo bolji. Još pamtim onaj prvi,  pra-krem, žumanca mućena sa šećerom. Kašičica meni, kašičica Vanji. Delili smo sve, i slatkiše i strahove i razmaženost. Delimo i danas istu sramotu i kajanje zbog žene od koje nismo nikada zatražili oproštaj. Delimo i nadu da smo bolji nego što smo bili  tada. 

I da ona nekako to može da zna.

Sastojci :

3 jajeta

6 kašika šećera

šipka vanile

3 kašičice vanilin šećera

1 kašika brašna

500 ml. mleka

50 gr. putera

4 pune kašike milerama

 Mleko stavite da se ugreje na pari ( šerpa sa mlekom u šerpu sa vrelom vodom ) i dodajte šipku vanile. Jaja umutite sa šećerom i vanilin šećerom, dodajte brašno i malo mleka iz šerpe da dobijete ređi krem. Kada mleko bude blizu vrenja, dodajte jaja sa brašnom i mutite dok se ne zgusne do gustine ređeg pudinga.

Kada se to desi, skinite sa vatre i dodajte puter isečen na kockice pa mutite da se puter istopi. 

Ostavite krem da se ohladi na sobnoj temepraturi pa umešajte mileram da postane jednolično.

Poslužite samostalno, uz neki kolač ili baš ovu štrudlicu , sa muslijem ili voćem.

* Ako stavite krem u zamrzivač, stisnuće se kao sladoled pa ćete moći da ga dekorativno poslužite, vadeći kašikom za sladoled.  U tom slučaju ga mešajte dok se zamrzava kako biste razbili dosadne kristale leda.