недеља, 11. август 2013.

Vesela letnja večera


Kraj malene, zakržljale kajsije i još manjeg šimšira, u zelenom okrilju leta stajala je naša stara kada. Oguljeno dno, bele ivice, kada, obična kada puna vode. Vanjin i moj bazen. Kakva reka, kakvo more !
Kada je bila vrhunac naše letnje zabave. 
Istrčavali smo u sunčane dane bez ikakve brige i  planova, bez opterećujućih misli, uskakali u prohladnu vodu oko koje su obletali krasnoliki leptiri.
Voleli smo kadu više nego Ibar, a ja ni danas ne znam zašto. Satima smo se tako brčkali, prskali i smejali. Iskakali iz vode, jurili se, dobacivali loptom, pa se vraćali u kadu. 
Volela sam te dane, bili su dugi. 
Nešto posle podneva baka nas je slala u kuću, na pravo kupanje. Posle kupanja nismo smeli da izlazimo, popodne smo provodili u zamračenim i prohladnim sobama, to vreme je bilo određeno za čitanje. 
Bože, koliko su ti dani bili lepi.
Taj miris knjiga, svežine letnje noći koju je baka zatvarala u sobe još pre svitanja, to zujanje života iza prozora, naša prepričavanja onog što smo pročitali, radost neka svakidašnja kada bismo čuli da je stigla mama.
 Ručak.
Posle ručka smo Vanja i ja igrali karte, do besvesti :-). Čekali palačinke. Molili baku da nam dozvoli da iz šupe donesemo knjige. Imali smo  tamo pravo malo blago ali baka nam je nerado dopuštala da ih dovlačimo u kuću, smrdele su na buđ, govorila je.
Onda Vanja i ja danima provetravamo knjige :-).
Predveče baka kaže da ide na brdo. Hoćemo i mi.

Prašnjavim, uskim putićem kroz visoke livadske trave stignemo pred štalu, iza štale kuća, ispred kuće cveće. Ono starinsko, seosko cveće. Iza kuće livada i stara, kvrgava jabuka.
A tako, još iza, iza, pruga i stara divljaka.
Sigurno ste čuli onu priču  da pod divljakama igraju vile. Ja sam je čula kao mala. Ureže Vam se to u sećanja. U maštu. Čula sam kako pokojna baka Cana priča o bolesti svoje majke. Kaže, njoj je neka žena  ( ako je naglašeno, uvek se misli na vračaru u mom selu ) rekla da je zapela nogom o vilinsku kolevku i zato su joj vile poslale bolest.
A ja sam htela da ih  vidim, isto koliko sam ih se i plašila.
Ne vole vile ljude. A brdo je u letnja predvečerja bilo tako bučno i živo od našeg smeha, od dečijih igara, od radosti bezbrižnog leta koje kao teret i muka živi u mojim sećanjima. Nezaboravne, prekrasne večeri.
Nepovratne, izgubljene, prošle.
Baka Milomirka nas grdi što nam lopta odlazi u cveće. Kaže, razbićemo prozor.
A šta se to nas u stvari tiče ? :-)
Jer baš je nekako napeto, samo gol razlike.
Utakmice su se prekidale naglo. Baka i mama  ustanu i mi se pozdravljamo sa dva dečaka sa kojima smo se igrali povremeno, dovoljno retko da uvek ostanemo protivnički timovi. Pamtimo rezultat.
Prašnjavim putićem niz brdo. Prvo ugledamo visoki bagrem u naručju želenog bršljana, onda krović naše plave kuće.
Večera ?
Baka bi rekla - " šta bilo ". 

Tokom zime je lakše. Pečenica, mamin hleb i kiselo mleko.
Tokom leta bismo mi nešto slatko. Ne može slatko. Nešto posle čega može slatko.
Nešto ovako lagano. Piletina preostala od ručka, malo sira, pirinač.
Ja sam izmenila ovu večericu, stavila malo voća i još ponešto , baka to nikada ne bi uradila :-). U to vreme, teča nam je doneo tada vrlo luksuzni, za naše seoske prilike, Vorčester sos, pa je mama volela da ga stavlja gde stigne, iako je baka gunđala. Ja sam ga zamenila soja sosom.
Ništa jednostavnije ne možete da spremite za večeru a da izbegnete predejanje ukusnim i toplim pecivom :-) u sparne letnje večeri.
Promenila se ova večera ali me i dalje podseća na prošlost. Nekada je bila jednostavnija, da i to je moguće. Nekada je baš bila ono najprostije što možete da spremite. Ostaci mesa, stari, kravlji sir i pirinač. I danas je laka i jednostavna ali život je u nju natrpao još neke danas ukusne i potrebne  stvari, tako suvišne u prošlosti.
Da li mi, dok starimo, samo opterećujemo sopstveni život ukusnim i suvišnim stvarima u neprekidnoj potrazi za novim koje će moći da nam zameni staro, ono što više nemamo , ono što nema isti ukus jer vreme menja ukuse, kao što menja i nas ?
Prođoh nedavno livadom. Stara se divljaka osušila. Vile su je napustile ? Ili je napustio dečiji smeh pa više ne može da cveta i zri na pustom i tihom brdu našeg izgubljenog detinjstva.


Sastojci :

1 šoljica pirinča
2 šoljice vode
malo soli
1 pileći file
50 gr. tvrdog sira ( trapist, na primer )
kockica putera
nekoliko kapi svetlog soja sosa
1 breskva ili nektarina
kašika ili dve belog vina 


Pirinač skuvajte u malo posoljenoj vodi. Neka se kuva poklopljen, možda desetak minuta, videćete kada je mek. Ne bi trebalo da se zalepi. Ako Vam se to dešava kada kuvate pirinač, dodajte onda i više vode i kontrolišite ga.
Pileći file isecite na kockice i pržite na maslacu da dobije reš koricu, posolite, dodajte soja sos i   vino pa još samo kratko propržite i skinite sa vatre.
Nektarinu i sir sitno iseckajte ( što ja ovog puta nisam učinila ), izmešajte sa pirinčem sve i poslužite odmah .
Ako naročito volite neki sveži začin dodajte i njega.



 

6 коментара:

  1. Ah to detinjstvo, uvek sa tvojim pricama vracam se I ja.
    Predivno!

    ОдговориИзбриши
  2. Jesam li na ovom blogu rekla koliko sam "ljubomorna"na sve koji su živeli na selu? Nisam? Ovakva sećanja su razlog tome. Šta gradsko dete od ovog ima?
    Ćošak neke ulice, drvo, možda, u tuđem dvorištu.
    Prelep tekst, a i recept. Volim kombinaciju voća sa povrćem, a posebno kad ima i soja sos ;)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Heh, i ja sam ljubomorna na one koji sad žive u selu. Uvek sam gajila neko saosećanje prema gradskoj deci :-) i bila zahvalna mami što nas je posle razvoda dovela kod svojih na selo umesto da se patimo po gradu.
      Posle sam shvatila da je to možda nepravedno i baš subjektivno jer je valjda svakome svoje detinjstvo najlepšte, ali ko zna...

      Избриши

Volim da čitam Vaše komentare :-)