Moji čupavci

Čupavci, reče profesor. ( Ako već niste, posetite odmah blog na koji vas pozivam. Profesor zna šta radi. I zna šta piše. Biće vam mnoge stvari jasnije a život u neku ruku lakši, pa i lepši. Jer uvek je bolje znati. )

Eh, kako sam mu bila zahvalna u tom trenu. Slagala bih kada bih rekla da mi nikada ne presahne inspiracija. Mučni su ti trenuci i zastrašujući ali prekine ih tako ponekad neko, kao da zna. Idejom, savetom, pozivom. 

Hvala Vam, još jednom, profesore, što ste baš u  pravom trenu spomenuli čupavce.

Bila sam prvo i zahvalna i radosna. I začuđena - pa kako ih se ja nisam setila? Od kad ih to nisam spremala?

Posle sam se setila zašto ih se nisam setila, i više nisam bila radosna.

U snežno februarsko veče, neke godine, eh, koje godine? Računam, ne sećam se. Ima tome sigurno 12 godina. Znam da sam bila dete, da sam nosila žutu maramu i dve pletenice. Da sam te promrzle večeri po prvi put skupila u grlu hrabrost i prišla igumaniji posle Večernje u crvenoj Žiči, da sam je srcem koje je strepelo od odgovora svom snagom kojom se strepi pitala odmah, jasno i odlučno, može li ona mene da primi u manastir. Zauvek.

- Dođi, dete. - pozvala me je u gostoprimnicu, lepu, toplu odaju kraj kuhinjice i  oslikane bledim i blagim licima svetitelja, velike trpezarije. Pozvala me je tada prvi put na mesto na kom sam provela posle mnoge dane, neizbrojive. Često me zime i snegovi, ako već ne podsećaju na detinjstvo i praznike, podsete na moje žičke dane. Na to kako sam bolesna ležala u toploj, maloj keliji i gledala kako sada već pokojni vladika osveštava bogojavljenske vode i kako sam u tim dugim danima ćutanja i usamljenosti bila rastrzana između spokoja i nemira, želje da ostanem i nužde da se vratim odakle dolazim.

Sela sam i dalje strepeći ali sam bila srećna. Jer ja sam mesecima odlagala taj susret, ja sam mesecima maštala ali se nisam usuđivala da priđem i pitam, da učinim šta od srca želim. Mesecima sam posmatrala u crno odevene devojke što gotovo vilinskim korakom po izlasku iz crkve nestaju iza vrata tajanstvenog mi konaka,  u kom sam  par godina nakon te večeri znala svaku odaju, svaki stepenik, miris kolača iz kuhinje, miris boja i tamjana iz ikonopisne radionice. Miris džema od kajsija i smirne, miris zimskih jabuka i tišine.

Za nama je ušla mlada monahinja N. Prelepa visoka devojka zelenih očiju. Mati mi je tihim glasom rekla da ona ne može mene da primi jer sam još dete ali da mogu, eto, kad god hoću, da dođem i da budem sa njima, ako me pusti mama. 

Razočarana i zbunjena sam bila. I obradovana. Zakoračila sam stazom kojom sam želela da idem. Ipak sam zakoračila. I učinio me je taj odgovor spokojnom. Dobila sam vreme za koje sam verovala da će me učiniti dovoljno hrabrom da ne patim zbog svog izbora, da postanem dovoljno jaka da mogu da utešim one koji će da žale zbog mog odlaska.

N. je spustila na sto čašu njihovog manastirskog soka od jabuke i jedan ogromni, čupavi kolač. Baka nikada nije spremala čupavce, mama i ja jedno vreme jesmo, i svašta smo sa njima radile :-) ali su uvek bili mnogo manji. I naši su čupavci bili divni ali nekako izmenjeni, drugačiji. Ovaj je bio jednostavan, starinski, ukusan i mek, tako nekako domaći.

Provela sam svu svoju ranu mladost čekajući da prestanem da budem dete, negde između škole, kuće i manastira. Negde između neizdržive ljubavi prema porodici i neopisive zaljubljenosti u život monaha. 

U jednom mučnom nedostajanju, u žalosti i besu što ne mogu istovremeno da budem na dva mesta.

U tim odlascima i povratcima, u setnoj zagledanosti preko voćnjaka i livada i reke, kada se s večeri zažute svetla u selu, u pogađanju koje je naše, u suzama kada se vraćam iz manastira kući. 

Nije to bila moja staza.

Ali mi je na tom mestu bilo dobro. Ali se i sada setim sa ljubavlju, sa bolom i sa pitanjem - ako nam neke stvari, neki ljudi, ako nam neke staze nisu suđene, zašto nam je dato da ih volimo?

Kada sam odrasla, srce je umesto mene izabralo. Pisaćiu možda i o tome. I ono je sada mirno. A ja...i ja sam. Njemu verujem.

Sastojci:

Testo:

čaša - 200 ml.

4 žumanceta

2 čaše šećera

4 kašike vanilin šećera

1 čaša jogurta

1 čaša ulja

2 čaše brašna

1 kesica praška za pecivo

sneg od 4 belanceta

+ ako u testo stavite 200 - 300 gr. višanja ili malina dobićete divne voćne čupavce 

ili

možete da koristite koricu narandže ili limuna

Žumanca kratko umutite mikserom sa oba šećera, tako da se sve lepo pomeša. Pošto je to mnogo šećera za 4 žumanceta, nećete da dobijete onu lepu penastu masu nego žutu, zrnastu. Kada se sav šećer pomeša sa žumancima u tu homogenu zrnastu smesu dodajte jogurt pa umutite mikserom par minuta, dodajte nakon toga ulje, umutite opet i na kraju počnite da dodajete brašno pomešano sa praškom za pecivo i dalje muteći mikserom jer ćete tako da izbegnete grudvice. U ovoj fazi dodajte i voće ako se odlučite za taj dodatak.

Isključite mikser pa umešajte nežno varjačom čvrst  sneg od 4 belanceta.

Kada se smese povežu sipajte sve u pleh dimenzija 20x30 ako želite velike čupavce kao ja, ili neki veći ako želite manje, koji ste pokrili papirom za pečenje.

Pecite na 180 stepeni. Ja sam ovog puta pekla skoro 40 minuta, struja je bila slaba. Vi proverite čačkalicom testo posle pola sata, treba da izvučena iz sredine testa bude suva. Takođe, po sredini kolača korica može da se raspukne, ali to nije ništa strašno i neće da se vidi kasnije.

Pečeno testo izvadite iz rerne i ohladite. 

Isecite na 3 dela po kraćoj i 6 delova po dužoj strani, tako da bi trebalo da imate 18 većih čupavaca. Ako volite male čupavce morate da pečete testo u većem prehu jer je pečeno u ovom manjem prilično visoko, te ako kocke malih dimenzija budu previsoke, niti lepo izgledaju niti uopšte imaju izgled kockice. 

Svakako, možete sami da izaberete dimenzije svojih čupavih kockica.

Umak:

200 - 250 gr. šećera

250 gr. putera

100 gr. čokolade za kuvanje - ako volite belu čokoladu, možete da upotrebite nju i dobijete bele čupavce

100 - 150 ml. mleka - ako želite malo da osvežite kolač umesto mleka možete da koristite liker od kafe, liker od borovnice,  liker od maline , mleko aromatizovano konjakom, viskijem ili rumom - ja volim aromatične kolače i moji su čupavci uvek različiti :-) najdraži su mi oni sa likerom od maline i malinama u testu. Dobro, to skoro da i nisu pravi čupavci, ali čupavi su, verujte mi na reč :-)

Na pari zagrejte šećer i mleko ( ili drugu tečnost koju ste izabrali ) pa dodajte isečen na kockice puter. Ništa ne treba da vri, samo postepeno da se istope šećer i puter. Kada se to desi, dodajte čokoladu pa mešajte dok se i ona ne istopi. 

Ja smesu za umakanje sve vreme dok umačem čupavce držim u šerpi sa parom i vodom, u kojoj se grejala i tako sprečim da mi se umak ohladi i stegne jer tada čupavci slabije piju i manje su sočni, mada izgleda kao da je suprotno jer je ohlađena smesa tamnija i čini se kao da se bolje "hvata" za testo.

Uz pomoć dve viljuške umačite kocku po kocku u smesu. Slobodno ih lepo ntopite jer će smese za umakanje sigurno da bude dovoljno.

Za čupavost:

200 gr. kokosovog brašna

Kada kocku testa izvadite iz umaka spustite je u kokos i ukokosajte sa svih strana :-) tako dabude zaista čupava.

Nemojte nikada da čuvate čupavce u frižideru. U stvari, nemojte uopšte da ih čuvate :-).