Famozna užička projara

Negde početkom 1946-te godine-seća se moj svekar- u Novom Selu kod Vrnjačke Banje, jedan partijski funkcioner  prilikom seoskog skupa,  koji je imao za cilj da lokalnim seljacima približi pojam državne imovine i razlog obaveznog udruživanja u zadruge, popeo se na bure i viknuo - "Neće naš narod više da guli proju! Od sad će da jede beli leba". 

Tako je nekako i bilo. Progres je doneo mnoge promene, neke su bile dobre, neke loše. Ali napredak je prevrtljiva stvar a istorija se ponavlja. Mi danas znamo koliko je proja cenjena u gradskim restoranima, pa čak i pekarama. I to proja koja nije ni dostojna tog imena, kada se poredi sa onom koju naši preci nisu želeli da "gule". O proji i projinom, odnosno kukuruznom brašnu malo sam pisala ovde.

Vratila se, dakle, na velika vrata, u svim svojim oblicima. 

Moja baka nikad nije pravila tu pravu proju, od brašna i vode. Donosila nam je komšinica, umotanu u čustu belu krpu. Tvrda, na oko nejestiva komadina testa, sa crnim pečatima od pečenja na plotni. Kod nas zvana "solunska proja" jer je u pričama baš ona mitska hrana napaćenih i gladnih ratnika koji su onomad probili Solunski front.

Ko nije probao tu proju, ne može da shvati koliko je slatka i neodoljiva, tako tvrda i posna.

Nje nema bez dobrog kukuruza, a ako čujete da neko gaji kukuruz zvani "osmak", javite mi :-). 

Naše selo...mnogo je oklevetano, i mnogo je mitologizovano. Negde na sredini nalazi se prava istina, nalaze se one realne i svakodnevne stvari, proja, zastrug, šljive i livade, kiša, grad i muka, glad i izobilje, strah i nadanje. Težak život pod zvezdama i krošnjama.

Već pretpostavljate da moja baka pravi najbolju projaru :-). Loše je to što nema recept, a kako je sad postala popularna neka  jogurt projarica kod nas, mislim da je baka i zaboravila da sprema svoju projaru.

No, ovo nije ta njena projara, već užička- u koju su slučajem upali kraljevački kajmak i zlatarski sir.

Tajni sastojak - čvarci.

Ova projara je ozbiljna stvar i dokaz da nisu sva testa naših starih bila sirotinjska i prazna. Imalo se nekada i za raskošnu projaru, pa još kad bi se dodalo malo slanine i sira obaška , prava mala seoska gozba. 

Sir, kajmak, čvarci...ne, ne bojte se. To je hrana. A hrana nije ni dobra ni loša. Bar ova hrana koja se ne sastoji od hemijskih sastojaka čije ni ime ne umem da pročitam. Pitanje je samo da li je upotrebljavamo ili zloupotrebljavamo. A ako Vas baš grize savest kada pojedete nešto ovako jako, okrenite se oko sebe i videćete stotinu mogućnosti da iskoristite snagu koju ste dobili.

Sastojci :

750 gr. belog projinog ( kukuruznog ) brašna

4 jajeta

250 gr. starog kravljeg sira

120 gr. starijeg kajmaka

250 gr. mlevenih čvaraka 

malo soli, u zavisnosti od slanoće sira i čvaraka, kod mene možda pola kašičice

vruće vode koliko je potrebno da zamesite testo malo gušće nego za klasičnu proju, meni je bilo dovoljno nešto više od 400 ml. pa neka Vam to bude neka okvirna mera

U brašno umešajte so, pa dodajte jaja i ostale sastojke bez vode. Malo izmešajte rukom pa počnite da dodajete vodu. Kada potrošite 400 ml. moguće je da je testo taman. Ako Vam deluje kao da je još suvo, dodajte još malo vode, najviše 100 ml. 

Još :

2 kašike masti

Tepsiju podmažite mašću, pa rasporedite testo i isecite na kocke ( dakle, treba da bude dovoljno gusto da ti zarezi mogu da se vide ) pa prelijte sa malo ugrejane masti. 

Pecite na 180 oko 45 minuta, projara porumeni kada je pečena. Dužina pečenja zavisi i od rerne i od veličine pleha, ako je deblja, duže će se peći. U svakom slučaju posle 40 minuta proverite - dodirnite je nežno pa ako Vam deluje čvrsto i reš, izvadite je i pokrijte krpom.

* Ovo je "sabijena " projara, kao što vidite, u nju ne ide prašak za pecivo, pa ne očekujte neku rastresitu i penastu strukturu. U skorije vreme objaviću recept i za takvu projaricu, ali sabijene projare kao ova su meni lepše, punijeg ukusa kukuruznog brašna.