Indijski sutlijaš

Što pre upoznate sebe, to ćete manji broj ljudi imati priliku da razočarate. A i sebe ćete malo ređe da dovodite do ludila. Ja, na primer, znam da sam stidljiva, preozbiljna, dosadna i naporna. Moj smisao za humor uvek hoda po žici između grubog i glupog, a socijalna inteligencija stremi nuli. 

Kada sve to skupite u jednu ličnost, odmah Vam bude jasno da ona neće biti ni mnogo druželjubiva ni spremna da sa ljudima zasniva poznanstva i deli iskustva i uspomene. 

Ja sam, bez nekog preterivanja, neopozivo i odlučno zatvorena u svoj unutrašnji svet. Ne mislim da je on vredniji i veći od onog koji istinski postoji izvan mene, ali je bezbedniji. Surov nije sigurno. Iako je prožet u svemu sećanjima koja bole, mislima koje nisu uvek lepe, najdraži mi je zbog toga što u njemu nema takmičenja ni protivnika, što ne moram ni sa kim da se borim i nikome da se dokazujem, što stvari vrede onoliko koliko vrede, a ne onoliko koliko su bolje od nekih drugih. 

Znam za ono pravilo da čovek vredi onoliko koliko ima prijatelja. Može onda zaista biti da je baš ništa ne vredim jer su sva moja prijateljstva ili nekako ostarila i svela iskušavana životom, ili završena teškim nesporazumima i raskidima.

Izvan svoje porodice imam zaista malo prijatelja, a i njih jedva da viđam. Još manje ih poznajem. To su one nevidljive veze razumevanja, poštovanja i odanosti koje život teško kida, iako se nemilice trudi.

Ako želite da me dovedete u zaista neprijatnu situaciju, da mi bez mogućnosti popravke upropastite dan, dovedite me u nepoznato društvo i ostavite samu. 

Znam, danas je poželjno biti otvoren, srdačan i pričljiv, vedar i nasmejan, valjda je uvek i bilo, a ja baš ništa od toga nisam. Ja sam ćutljiva i vrlo hladna lampa, čiviluk ili korpa za kišobrane koju ćete najradije da zaobiđete. Ne samo da neću da učestvujem u razgovoru nego čak neću ni da ga slušam, a ako mi se slučajno i obratite, biće Vam žao što ste to učinili, jer ću da se uplašim. (samo čudaci pričaju sa lampama i čivilucima).

Da ne pravim neprijatnosti ni sebi ni drugima, sedim kod kuće. Kao što čovek koji ne vidi ili ne čuje oseća najbolje prostor koji prepoznaje drugim čulima, tako se i ja dobro osećam samo među ljudima koje poznajem dobro i na mestima koja mi nisu stra(š)na.

Kada mi je Sanja predložila jedno inspirativno i korisno kulinarsko druženje, spopalo me je gorko dvoumljenje. Te hoću te neću. Bih ali ne bih. I uvek isto pitanje - a šta ću ja tamo ?

Naposletku su  me mama i Miša ubeđivali da odem. Čekala sam, verovah mudro, da prođe dovoljno vremena, da se mesta popune i da se prijavim, tek da me ne grize savest i da mi njih dvoje ne zagorčaju dan, vikend i život još jednim argumentom u korist teze da sam ja jedan užasni osobenjak kome stvarno i nije mesto među ljudima.

 Kada sam shvatila da nisam čekala dovoljno dugo i da za mene tu ima mesta bila sam istinski uznemirena.  Da odustanem ili ne? Te hoću te neću. Bih ali i ne bih. 

To je valjda bilo u sredu. Miša me je, najmolećivije što ume, zamolio da odustanem.

- Odustani sada jer ja to ne mogu da slušam do subote.

- E, baš neću da odustanem :-).

Tako sam ja provela subotu u Brkinom kulinarskom ateljeu. 

Ne pamtim da sam ikada bila na mestu i sa ljudima koji me pri upoznavanju nisu plašili. Pa eto, tako je bilo u subotu. Pokušala sam da budem vedra koliko mogu, moji pokušaji duhovitosti su opet bili neodlučni, da li da se priklone gluposti ili grubosti, bila sam kakva jesam, ali mi je ta subota bila lepa.

Znam ja vrlo dobro da ne znam baš sve o svemu, u stvari, ne znam gotovo ništa ni o čemu :-) ali nekako i ne uspevam da učim jer zazirem od svih mogućih mentora, jer znam uvek unapred da ja ne mogu nešto da savladam.

Rekoh da početku da je dobro upoznati sebe. Ja o sebi, izgleda, vrlo malo znam. Dok slikamo sopstvene portere ne gledamo ono što ogledalo pokazuje. Neki gledaju ono što žele da vide. Neki od nas ono čega se plaše. Ja sam stvorila sliku o sebi na osnovu svojih strahova. Jer da nije tako, kako bi bilo moguće da mi ta subota bude tako lepa i da mi prvi put neko kao učitelj ili mentor ne stvori samo novo predubeđenje da ja to nešto, šta god to bilo, neću umeti da uradim ?

 Izgleda da ja tek treba da počnem da upoznajem sebe. A samouvereno sam do pre par dana verovala da je to posao koji sam davno završila.

Postoje neki ljudi, prostorije, mesta i situacije koji Vas opomenu da to što duboko prezirete sebe nije samo nepravda koju činite sebi, već je činite i njima, jer se poštovanje ljudima i svetu ukazuje i tako što ćete sebi dati šansu da budete deo tog sveta. Sve dok stojite sa strane i  prekrštenih ruku gledate šta se to oko Vas zbiva, Vi ste samo lampa ili korpa za kišobrane, zalutala negde između oštrog samoprezira i otuda proistekle prividne nadmenosti.

Tako. Ne kajem se uopšte u vezi sa tom subotom. Ponekad odete negde i vratite se natovareni sa još malo praznine i dosade, kao da ih  nemate dovoljno stalno u sebi. Ovog puta vratila sam se sa radošću i onim čudnim poletom koji ćete često da vidite kod ljudi koji su tako otuđeni da postaju izrazito senzibilni i  emotivno reaguju  na prave sitnice. 

Kada piše o sebi, izgleda, čovek ne ume da stane :-). 

Ovog puta će mi biti još teže da stanem ako počnem da pišem o hrani. O njoj je i inače teško pisati jer je jedan od darova života koje morate da doživite i osetite ( nešto kao ljubav, samo što ljudi o ljubavi vole da pišu daleko više nego o hrani, ali ja ih opet ništa ne razumem :- ) ). Zato Vam odmah postavljam recept. Od svega što je spremljeno tada samo desert nisam probala i zato sam ga napravila prvog.
Napravila sam par izmena, neke jer smo tako radili u subotu ( na primer, bez jabuke ) a neke silom prilika. Stavila sam pečeni badem koji nisam mogla da blanširam jer nepečenog nije bilo. A nije mi se išlo u neku dalju prodavnicu jer bi me to izložilo riziku da uhvatim boju:-). Malo stvari u vezi sa fizičkim izgledom me tako potrese kao kada primetim da mi je koža potamnela, pa se ionako celog leta uvijam kao bula, kako kaže moja baka, da se to ne bi desilo :-).

Originalni recept pogledajte ovde , a ja sam naučila da razmislim dva puta pre nego što odlučim da preskačem ovakve stvari.

Ne mislim samo na sutlijaš :-).

Sastojci :

  40 gr. putera
200 gr. rezanaca za supu
50 gr. mlevenih  oraha
50 gr.  celih blanširanih badema
50 gr. mlevenih  lešnika
1 l.  mleka
  prstohvat  muskatnog oraha
1 dl pavlake za kuvanje
3 kašike meda
2 kašike smeđeg šećera
50 gr. suvog grožda

Puter otopite i ugrejte na vatri pa mu dodajte rezance i tako pržiti dok blago ne porumene.Kada se to desi, dodajte im mleko i pavlaku za kuvanje, pa kada se sve ugreje i proključa stavite i orahe, lešnike i bademe i naposletku šećer i med. Smesa će da se zgusne, kada primetite da se to desilo, umešajte suvo grožđe ili neko drugo suvo voće ( u subotu behu brusnice, ali ja više volim grožđe :-)),  skinite sa vatre i gotovo je. 

Ukrasite čime želite, ako Vam se baš ukrašava :-) i poslužite toplo ili hladno, kako Vam odgovara.