Klin čorba

Jeste li bili nekada gladni ?
Ne par sati, jedno prepodne, jeste li nekada gladovali danima ?

Ja jesam, priznajem. Nije me uopšte stid tog priznanja, jer siromaštvo, od svih zala na svetu, možda jedino ne tera onoga čije je da se stidi. 

Moja je porodica u prošlosti, sa majčine strane, jedine koju imam, sva sastavljena od muke, bede i tuge. Ponosna sam na svoje poreklo.

Na pradedinu glad, dok je putovao iz otadzbine koju više nikada neće videti, da sačuva goli život, dečak, sam i bez ičega. Jedini  sin atamana  Gavrila koji je preživeo smrt Carske Rusije.

Na bakinu glad dok je sa sestrama zakopavala krpene lutke u drvenom kovčežiću,  sa nadom i namerom da ih sačuvaju dok se rat ne završi, pa da ih onda na obeleženom mestu pronađu i otkopaju, i nastave da budu deca tamo gde ih je rat prekinuo.

Baka Sjeversko više nikada nije videla, premda i sada govori da bi volela.

A znam da ne bi. 

Ponosna sam, tako, i na svoju glad.

Malo je osećanja koja mogu tako da ponize čoveka, i da ga učine ponosnim, istovremeno, kao što glad može. Dok sam posle predavanja svakog dana šetala velikim marketom kraj doma, sa možda stotinak dinara a možda i bez njih, osećala sam se jadno i bespomoćno, gladna, ali više žalosna što sa tih sto dinara baš ništa ne mogu, što ne mogu da kupim novi sok, ne mogu da kupim čokoladu, mogu samo da hodam i da gledam, da se sećam onog lepog vremena u kom nisam ni išla u prodavnice, u kom sam mogla da istrčim u baštu, naberem jabuke, šljive, krastavce, skupim jaja i virim u pušnicu, vremena u kom nisam morala da brinem o nečemu tako osnovnom i neophodnom, kao što je hrana.

Pa opet, pomisao da nisam tražila novac od svojih, da sam prećutala svoju glad činila me je ponosnom i odraslom, prvi put. Nema te hrane koja može da zameni radost srca što ste one koje volite najviše, i koji Vas najviše vole poštedeli brige i što ste više ostavili njima.

Da je imala, mama bi mi poslala i da joj ne tražim. 

I tako mi je bilo dovoljno da gledam. Znala sam napamet gde šta stoji u prodavnici, sve nove i stare proizvode, i njihove cene. Da sam tražila posao u tom marketu, mislim da bih ga dobila :-). Davno pre toga, a tada konačno, ja sam u sebi isekla skoro sve materijalne želje i prohteve. Kada sam konačno počela da primam studentski kredit, slala sam više novca svojima nego što je ostajalo meni. Jer ja zbilja verujem u to da je moje samo ono što dam drugome.

Ne pišem Vam sad hvalospev o sebi. Ima u mom karakteru toliko nedostataka i mana, ako budete tu, i sami ćete ih vremenom otkriti. Htela sam da Vam kažem kako je glad više osećanje nego osećaj i kako može mnogo da Vam ispriča o čovekoljublju, deljenju i davanju. 

Pamtim vremena potpune bede i raskoši, pamtim dane kada sam jela preko svake mere i kada nisam imala šta da pojedem. Dragi su mi i jedni i drugi. Učili su me podjednako da budem bolji čovek. Da dajem kad imam i da ćutim kad nemam. Učili su me da vrednujem srcem i da naučim da trpim ćutke. Ne znam čemu važnijem besmislena šetnja kroz prepuni supermarket može da Vas nauči. 

Ali tada sam shvatila još ponešto. Nikada nisam gladovala kod kuće. Bilo je i ranije besparice, bilo je muke, ali gladni nismo bili.

Kakvu to tajnu veštinu zna baka, kakvu je to tajnu prenela mami, da može gladnu decu da nahrani bez ičega, šta to jedna žena može u svojoj čarobnoj, mirišljavoj a polupraznoj kuhinji što ja nisam mogla u studentskom domu ?

Može, recimo, da napravi pravu klin čorbu. Tu priču znate, prvo ubacite u čorbu klin pa onda dodajete po malo od onoga što imate, što nađete slučajno, a već i ta šerpa ima neki svoj miris, razume hranu i zna da je ulepša. Naposletku izvadite klin i pojedete čorbu. Sačuvate klin za sledeću :-).

Ovo je samo imenom klin čorba. U stvari, mi čak ni klin nismo imali :-) ali poneki sastojak se ipak našao, i šerpa i kutlača i rasparni poklopac.

I niko nije gladan. I onda je to pravi dom.

Naučila sam lekciju za svagda napamet. Tamo gde ima mnogo ljubavi slatko je ono malo hrane što se nađe. Tamo gde ima mnogo ljubavi ne gladuje se jer je glad osećanje koje se gnezdi u srcu čoveka. Zato kod kuće nisam nikada bila gladna. I zato ni sada, kada se sreća, bar na neko vreme, osmehnula meni, ne zaboravljam da su bila neka druga vremena. Ne zaboravljam svoje prazne dzepove, malenu studentsku sobu bez kuhinje i hleb i paštetu na stolu.

Ne zaboravljam ni odlaske kući, komšijske šljive, "pitu bez išta", maminu klin čorbu. 

Ma čorba je odlična. Ukusna je taman koliko nije skupa. Pravim je rado ovog leta. Uživam malo, ovih dana život mi je naklonjen. Ali ja sam uvek oprezna, sreća je promenljiva. Klin čorbe i "sirotinjske" recepte ne zaboravljam nikada. Ne čuvam ih samo za crne dane. Ima za njih mesta i u ovim dobrim danima.

Sastojci :

1 l. vode
so po ukusu 
biber
150 gr. krompira - dva krompira
100 ml. kisele pavlake ( može i 200 ml. )
1 kašika brašna
2 jajeta
peršun - po ukusu i ako se ima 

 Stavite vodu da proključa pa je posolite i dodajte biber, pa i krompir isečen na kockice. Tokom kuvanja dolivajte vodu otprilike toliko da je uvek bude oko 1 najviše 1,5 litar.
Kada je krompir mek, razmutite u manjoj posudici brašno sa par kašika vode tako da nema grudvica, pa dodajte pavlaku u to, pomešajte i sipajte u krompir. Mešajte par minuta dok se brašno skuva, a onda opet sa strane razmutite 2 jajeta pa ulijte u čorbu i brzo promešajte. Pospite peršunom ili nekim drugim začinom i poslužite toplu.

* Možete u ovu čorbu da nacedite i malo limunovog soka.