Medene štanglice

Ove štanglice su kao bistra, čista izvorna pesma, kao požuteli cvetić sačuvan u stranicama knjige, kao prazna bočica sladunjavog parfema, kao sačuvani abažur propale starinske lampe, kao staromodni goblen na koji je napadala prašina, kao, kao, kao...kao nešto skupoceno i sklonjeno od zaborava u neki zabačeni podrum. I otkriveno iznova slučajno.

Ne znam zašto tako silno volim starinske i tužne stvari. Stare pesme, bakine haljine, prababine šoljice, kutije za nakit ruskog grofa kome je jedna od  bakine četiri  sestre čitavog života služila. 

Ove štanglice stoje  među onim najstarijim, gospodskim, retkim kolačima, sada kad sam ih ponovo pronašla.

Ne zato što, ne daj Bože, imaju neki skupoceni ili retki sastojak, nego baš zato što ga nemaju. Zato što su potpuno staromodne ali vreme svejedno ne može da ih pregazi.

Znate, najvrednije i najlepše stvari uvek su bile bezvremene. Na to mislim stalno, kada biram haljine, kada biram recepte, kada biram muziku  ( ah, bakina verovatno najdraža pesma :-) ). 

Samo dok se suprostavljam vremenu imam osećaj da i sama prolazim nekako sporije, sporije starim i duže sam mlada.

Vremenu i prolaznosti mogu da se suprostave samo one stvari koje vrede više od prolaznosti i koje vreme ne može da iskrivi i slomi. Verujem da takve postoje, mada ih je malo, i svaka za koju sam se uhvatila, pre ili kasnije je pobeđena. 

Mnogi od nas žive ne misleći na to da živeći prolaze. Ja to uvek imam na umu. I valjda zato volim ono što je ostalo od onih pre mene, ono što je odolelo vremenu, ono što je već preživelo jedan život i nastavilo da postoji. 

Ne živim ja u prošlosti. Znam uvek tačno koji je datum i koliko ima sati, ali čini mi se prosto da se ti datumi sve brže menjaju i da više ne mogu da stignem dane, da ih zapišem, ne mogu da stignem sve recepte, da ih spremim i sačuvam, jednostavno, kako sam starija tako je vreme brže. 

I onda prosto moram da stanem. Ja ne mogu da se takmičim sa neuporedivo jačim protivnikom, ali mogu da ga pobedim na drugi način. 

Zaboravim koji je datum, zaboravim da me u kuhinji čeka nekoliko pažljivo odabranih i sasvim pomodnih sastojaka, uzmem par nejasnih i jedan očigledno netačan recept i od njih  pokušam da skrojim kolač ravan najotmenijem klasiku koji sam jela jednom i nikad više, kada sam još bila devojčica i nazivala ovakve kolače hlebom.  

Dugo, dugo nisam napravila lepši kolač. Lep na bezbroj načina, ne samo ukusom. Lep je i mirisom, i lepo ga je praviti. Nimalo gord već skroman i dobrodušan, ovaj kolačić ima narav rosne krunice ruže, pitome krošnje lešnika, razdragane košnice u polju.

 ( "Sad pazite:videćete
najlepše polje na svetu!
Ili, bolje: ćilim - polje.
Tu ja živim, tu se divim
maslačku i suncokretu.
To je moje Kalipolje!
Riče krava, zriče trava.
Red livada, red pšenice.
U sredini šuška kruška.
Dole: vojska buba, mrava.
Gore - lasta i senice.
To je moje Kalipolje!" D. Erić )

Neće Vam ove štanglice zadati brigu, neće Vas namučiti, neće Vam tražiti ni mnogo novca ni mnogo pažnje. 

Kao lepa pesma ili prevaziđena keramička figurica kojoj su se Vaši stari divili, a Vi ste je , kao i ja, sklonili da čeka i ćuti negde gde  će biti zaboravljena, dočekaće svakako svojih pet minuta, svoj veliki povratak.

Jer ja stvarno verujem u to da su dobre stvari večne, da su pravi recepti nezaboravni. I da uvek nađu način da nam se vrate na sto, iako smo davno zaboravili da su ikada postojali. 

Mene je ovog puta na potragu za zaboravljenim medenim štanglicama naveo pekmez od šljiva. Da nije on, podsetilo bi me nešto drugo, pre ili kasnije. 

Mirisi i ukusi se ne zaboravljaju. Samo čekaju pravi trenutak da nam se vrate u život i na kratko ga zaustave, baš u tom času sećanja i uživanja, kada bismo i sami voleli da dobijemo trenutak ili dva na poklon više nego što nam je suđeno. 

Sastojci :

Testo :

 2 jajeta

150 gr. šećera u prahu

4 kašike meda

100 gr. putera

1/2 kašičice cimeta

2 kašike sode bikarbone

500 gr. brašna

Sve sastojke osim brašna i sode bikarbone stavite na paru i mešajte dok se ne zagreju. Tada dodajte sobu bikarbonu i mešajte dok masa ne pobeli i ne zgusne se, a onda skinite sa vatre/pare i sipajte u brašno. Mešajte najpre kašikom, pa kada se masa malo rashladi umesite glatko testo i razvaljajte ga na papiru za pečenje oklagijom u pravougaonik veličine otprilike 20x30. Predlažem da unapred isečete papir i onda samo tanjite testo, biće Vam lakše da krpite i sastavite lep pravougaonik. Pecite na 180 nekih 10 najviše 15 minuta. Izbockajte testo viljuškom pre pečenja i pazite da bude samo blago smeđe-rumeno.

Još :

5 punih kašika dzema po izboru - kod mene je bio pekmez od šljiva, ruma, karanfilića i cimeta.

Ohlađeno testo premažite dzemom.

Fil :

1/2 litra mleka

8 kašika šećera

4 kašike vanilin šećera

8 kašika skrobnog brašna

80 -100 gr. putera

Mleko sa šećerom zagrejte na pari pa oduzmite malo mleka i umešajte sa brašnom u retku smesu bez grudvica. Zakuvajte brašno u mleku na pari pa kuvajte dok se  ne zgusne kao gušći puding. Skinite sa vatre i umešajte puter u vruće. 

Ohladite mešajući pa premažite preko kolača i stavite u frižider dok glazura ne bude gotova.

Glazura :

200 gr. čokolade

4 pune kašike meda

60 gr. mlevenih pečenih lešnika

par kašika vode ili mleka, da masa bude razmazljiva

Čokoladu otopite na pari pa dodajte  med i promešajte da postane kompaktno, pa dodajte i lešnike. Ako je potrebno, razredite mlekom ili vodom pa premažite preko kolača.

* Najbolje je da kolač odstoji bar preko noći.

** SECITE GA VRELIM NOŽEM ( ja nož grejem u toploj vodi ) kako se glazura ne bi lepila za nož.