Čarobni pekmez od šljiva i čarobno selo

"SELO
(Iz Tarasa Ševčenka)

Selo! U duši mir jedini.
Selo u dragoj Ukrajini,
A oko njega, puna čuda
I bajki, tamna šuma svuda.
Cvetaju bašte kraj domova,
A svilen-krošnja jablanova
Uz prozor šareni šumori,
Na bregu blešte beli dvori.
Šume i stepe tu se nižu,
Planine se za Dnjeprom dižu
A iza tamnoplavog vela
Sam Bog se stani iznad sela."

Jesenjinov prepev

Među šljivama, stadima, livadama i starim kućercima, kukuruzima i rekama, moje se zeleno selo bori do poslednjeg daha za svoju lepotu, svoj mir, za sebe. 

Bori se i za mene, za moju slobodu, moj mir, moju lepotu. Onu lepotu koju nosimo u sebi i koja nikada ne umire. 

Za lepotu koja preliva zenice i izliva se u dušu kao slatki nektar, sok večnog života.

Moje prosto, zeleno, staro selo. Namučeno, ojađeno, bolesno od betona i stakla. 

Prođoh njime i ispunih se lepotom.

Sva stara mesta još postoje. 

Nagrizaju ih nemar i vreme, kao i nas što lome, i nikad niste sigurni da li livadu, kućicu ili šljivik vidite poslednji put. Svet se prebrzo menja. 

Dok gledate ta poznata stabla, tarabe i njive, vrate Vam se u sećanje svi prošli dani, vidite detinjstvo i mladost, sve nekadašnje želje, misli i strasti, strahove i ljubavi  slivene u samo jedan trenutak, u jednu krunicu cveta, u jednu stopu voljene, rodne zemlje, zavičaja koji ne možete da zaboravite, jer kako biste zaboravili svoju prošlost, svoje detinjstvo, sebe ? Sve svoje ljubavi.

Neki ljudi su kao ptice, slobodni, neuhvatljivi, zagledani  u sunce i u oblake.

Neki su kao stoletni hrastovi, nepomični i mudri, vezani neraskidivo za zemlju od koje žive.

Ja sam kao mladi, ružnjikavi poljski cvet. 

Živim u raskošnoj vazi i radujem se svakom novom jutru. Razumem da sam ubrana iz ljubavi i uzvraćam je punim srcem. Ali cveće ne živi dugo otkinutih i ranjenih žila. Koren kojim sam vezana za svoje selo je srce. I zato ta razdvojenost boli, čak i  sada kada na nekom drugom mestu imam sve što želim. 

Prođoh selom posle mnogo, mnogo vremena. Ne mogu da govorim o tome. 

Pokazaću Vam svoje selo. To je baš kao da Vam pokazujem sebe. Hajde da se upoznamo.

 

Baka Milunkino cvetno dvorište. Tajanstveno, čudno. Sećam se mirisa stare kuće i lutke koja me je gledala sa šifonjera. Bar pola svog života nisam kročila tamo. A tu sam jela ivanjdanske kolačiće.

 

Moje zelene livade. Moja neprežaljena ljubav.

Najlepši seoski bunar.

 Taraba. Prava, obična, prosta. U voćnjaku iza nje provela sam bezbrojne sate. Ne pitajte me kada i zašto. 

Tu sam samovala zbog lepote koju sam mogla da čujem i vidim, pomirišem. Bežala sam iz škole da budem tu. Sama, bez nekog posebnog razloga. Samo da što duže budem tu.Tako sam valjda i prizvala tu neizlečivu i toplu ljubav prema svemu što je zeleno, dobro i lepo. Nemojte da bežite iz škole.

 

Plavi se polje od šljiva.

 

Zeleni od jabuka.

 

Niz polje reka.

 Kraj reke stara, prastara kuća.

 Natrag u polje, kroz suncokrete i kukuruze.

 

Stare kućerke.

 

Procvetale tikve.

 Raskošne kruške.

 

Pod brdom prekrasne livade.

Na brdu plodna polja.

Dok nisam bila tu, osušila se stara divljaka. Moj detinji strah. Vilinsko prebivalište.

 

Oronule stare tarabe.

 

Sunce se umorilo .

Rodilo voće.

Sunce je ostalo u kosi.

Plast čuvar zadremao.

 

I petao čuvar.

 

Seoski put tih i večan.

 Sunčev odlazak. Poslednji pozdrav predivom sutonu.

Kraj prozora kuće gde je živela pokojna baka Milanka. Grilijaž štanglice pamtim po njoj. Nju pamtim po još mnogo toga.

 

Iz dvorišta u dvorište.

 Povratak kući. Na starom električnom šporetu, baka kuva domaće mleko, ukusnije od medovine. 

Kako pokazati ljubav drvetu, travi i zemlji ?

Kako da zagrli čovek ono što voli kada je veće, lepše, starije i mudrije od njega ?

 Mama mi je rekla da sam pogrešila što nisam slikala sve, stovarišta, fabrike, auto-otpade i magistralni put, što sam pokušala barem ovde da se pravim kako je Konarevo još celo i lepo.

Ali, slikala sam. Imam sliku mesta gde je nekada bila naša  stara kuća. Najlepše dvorište u selu. I nadam se da mi opraštate što ne mogu ovde da je stavim.  Jednostavno ne mogu. Uništenu sliku svog detinjstva, razorenu lepotu čuvara svih mojih detinjih zanosa. 

Najlepše slike koje ovde vidite su mamino delo. Dugo, dugo nisam šetala sa njom.

Sada sedim u našem beogradskom stanu, gledam slike i pitam se, zar su ova zelena polja bila juče? Ovo umiruće sunce, modre šljive, i među njima ja, zar je sve to bilo baš juče, ili milionima godina unazad?

I Miša sa mnom gleda slike. Opisujem mu šta je šta, jer on ne voli šetnje i bube, i nije nikada video moje selo.

Trag lepote ostao je u kosi i grudima. Neizbrisive slike vaskrsle iz sećanja u današnjicu. 

Neizbežno je da se večno vraćam na ta ista mesta. To je moj način da budem srećna i cela. 

Odem do kuhinje i otvorim teglu. 

Ne volim da nosim hranu kada putujem, nemam snage da vučem teške stvari. Ali mamin pekmez sam ponela. Kada otvorim tu teglu mirišu mi i naša kuća u Konarevu, i mama, i baka i moja soba, i livade, i polje i reka. 

Starinski pekmez od pečenih šljiva. Nudim Vam taj jednostavni recept koji Vam je verovatno poznat. I baš zato ga i nudim, jer će se neki od nas vraćati večno na ista mesta. 

Srodan recept možete naći i na mom omiljenom Astalu , a kada je tamo, znate da je dobro.

Sastojci :

4 kg. šljiva

oko 1 kg. šećera

3 kašičice cimeta

1,5 kašičica mlevenog karanfilića

1 limun

50 ml. ruma

Šljive raspolutite i izvadite im koštice, pa jednu trećinu rasporedite u šerpi. Pospite trećinom šećera, jednom kašičicom cimeta i sa 1/2 kašičice karanfilića, stavite preko tri tanke kriške limuna pa stavite ponovo šljive i ponovite sve još jednom i još jednom, dakle, u tri reda. Na kraju prelijte šljive rumom i stavite u rernu  zagrejanu na 120-130  i pecite nekih 6 sati. Ako imate neku moderniju napravicu za pečenje možete pekmez mnogo brže da spremite u njoj, ali meni je ovaj iz šporeta drag, drag mi je taj miris koji se satima neumorno širi kućom, uvlači se u sve stvari tako da na kraju pomislite da se nalazite u jednoj velikoj mirišljavoj tegli.

Proverite gustinu pekmeza tako što izvadite kašičicom malo na tacnu pa prohladite. Mi smo treću turu kuvale 7 sati jer je struja bila slaba, a i bilo je više šljiva. Šljive će ostati na površini a ispod njih će biti gušći sirup, izmešajte sve, limun je morate da vadite.

Sipajte u tople sterilisane tegle i zatvorite, pa pokrijte nekim ćebetom ili debljom krpom i ostavite do ujutru da se ohladi.

* Naravno, količinu možete da smanjite, ali tokom pečenja u rerni količine se drastično smanje. Od ove mere dobićete možda 2 tegle pekmeza i malo više, da se odmah pojede sa uštipcima ili pogačom :-).