недеља, 21. јул 2013.

Seljačka pogača


Rumeno sunce umotanu u kariranu krpu, paradajz crven kao krv, modre, prezrele šljive. Jedno leto kraj reke, dani dugi kao život, u jutro sveži i zeleni, s večeri zlatni i mirisni, lelujave trave u polju, miris zelene reke, miris zemlje, prašine i žita.
Voda, zelena, čista, hladna. Kao život brza i prozirna. Kao izmaštane kose rečnih vila, trave i grane vrba povijaju se pred njom. 
Ibar.
Jedna obična reka. 


Detinjstvo za nju vezano. Moj deka je tu sa drugovima, kao mladić, noću odlazio u ribolov. To je tada bila avantura, ti seoski momci, radnici u čeličnim fabrikama, budni od 6 izjutra, nagluvi od buke mašina, ruku masnih do lakata od ulja i benzina, snažni, vredni, kao od kamena, provodili su letnje noći kao dečaci, šunjajući se kroz livade i njive, gazeći mračnu vodu do pojasa. Zaverenici rešeni da pokradu bostan starom seljaku koji se kleo da njemu niko ne može da uđe u baštu. Neobični ljudi jednog neobičnog vremena.
Vraćali se noću kasno, izjutra odlazili na posao spremni kao da su spavali cele noći.
Čini mi se, kada gledam svoje drugove, svog brata, vršnjake, nema više takvog sveta. 
Moj deka je radio celog života i nije se nikada odmorio. Ne samo to. Nije nikada ni želeo ni tražio da se odmori. Mladost je odnela to malo dečačke radosti, one koju je pojeo rat pa je zakasnila. Posle mladosti sve su bili muka, trud, preblagosloveni trud za drugoga. 
Kao da se podrazumeva, životi su iskopneli u neprekidnom radu. Moj deka je stekao penziju i fabrici, posle posla je radio u garaži i bio nadaleko čuven majstor. Od odlaska u penziju radio je kao noćni čuvar u obližnjoj, novoj fabrici. Vozio nas je u školu, obavljao kupovine, obrađivao baštu, kosio, skupljao sa nama lišće i tresao lešnik ispod kog smo se mi, deca, sa koficama na glavala ushićeno radovali tog neobičnoj kiši ukusnih plodova.I tako, sve do smrti.
Počela sam da pišem o svome letu kraj reke ali reči su same zalutale u neku dalju prošlost. Nemilice, jer na današnji dan, pre sedam godina, deka je napustio ovaj svet ćutke, kao što ga je i voleo.

Bio je ćutljiv na oca. Nisam ja sa dekom imala neki bogat i raskošan odnos. On je ćutao i davao bez pitanja a ja...nisam ni davala ni govorila. Čini mi se sada, nije od mene dobio ništa, ni ljubavi, ni brige, ni jedno jedino delo istinske požrtvovanosti.  Kao da će tu biti zauvek, kao da za sve ima vremena.  Ali vremena nema onoliko koliko mi često mislimo.
 Niti se požalio, niti je šta tražio, a bolovao je od najstrašnije bolesti i trpeo najstrašnije bolove. Iz bolnice je, dan pre odlaska pitao da li ja jedem, jer sam tog leta prvi put počela da odbijam hranu. 
Na korak do smrti, na rubu groba, on je brinuo za mene.
Baš kao i te daleke godine, ne sećam se koje, kada je svojom starom "Škodom" prašnjavim putem do Ibra dolazio samo zbog nas, da nam donese pogaču, paradajz  i šljive, dok smo se, veseli, bezbrižni, slobodni brat i ja  izležavali kraj reke i u reci. 
Mama je mesila pogaču, i ona to radi najbolje na svetu. Kasnije smo pogaču žrtvovali da bi mama išla na Ibar sa nama. 
E, to leto da mogu da vratim, ne bih ni trenutka oklevala. 
Sad stojim kraj reke i gledam talase, svakidašnju metaforu prolaznosti.  Ibar je ostario, isprljali su ga, izmenili. Posekli su vrbe i ogradili ga betonom. Ne svuda.
Naša mala seoska plaža, zarasla, obrasla šibljem, kraj nje uski, prašnjavi seoski put i ono mesto gde smo ručali tog leta, naročito radosni ako sa dekom pođe i baka i donese nam, pored svega, i nešto slatko.
Sad stojim eto tako. Isto nebo nad rekom, i ista reka. A sve je toliko drugačije da mi se sopstvena prošlost čini kao da je tuđa.
 Počaga... hleb ima dušu i daje je nama. 

Moja mama, nesigurna svagda u svoje umeće sa kiselim testom, iako pravi štrudlu sa orasima najlepšu na svetu, iako je njen hleb mekši i slađi sa najkrckavijom i najrumenijom koricom koju možete da zamislite, poželela je pre par dana, dok sam bila u selu, da nam ponovo spremi ovu pogaču. 
Ja mislim da su i njoj ruke zalutale nemilice.
Ona kaže, zbog pletenica. Jedino što mama istinski ne može da razume kod mene je to što idem na spavanje i ustajem kose spletene u pletenicu.

-Evo ti, pa pleti sad.- rekla je kroz smeh i bilo nam je tog popodneva u kuhinji predivno. 
Tog popodneva koje će jednom, kada bude daleka prošlost, isto kao leto kraj reke, da bude voljeno, i da boli.



Sastojci :

 
oko 1 kg. brašna
40 gr. svežeg kvasca
2,5 dl. mleka
1 kašičica meda
1,5 dl. ulja
200 ml. kiselog mleka ( ako imate domaće, odlično )
3 jajeta + jedno žumance za premazivanje
1,5 supena  kašika soli

Ugrejte mleko da bude mlako, dodajte med pa kvasac i pustite da nadođe. U polovinu brašna dodajte kvasac i sve ostale sastojke pa dodajte i preostalo brašno. Testo treba da bude meko i nelepljivo, možda ćete potrošiti još 200 gr. brašna.
Ostavite testo da narasta oko pola sata na toplom mestu.
Posle toga, podelite ga na 10 loptica, od kojih jedna treba da bude nešto veća, pa nju stavite u sredinu okrugle, podmazane tepsije.
Od preostalih 9 loptica formirajte valjke dužine oko 40 cm, pa ispletite 3 pletenice i obmotavajte u krug oko centralne loptice.
Premažite žumacetom i pecite na 220 oko 40 minuta. Posle 15 minuta možete da smanjite vatru na 200-180.


 


12 коментара:

  1. Ništa bez domaće pogače! Odlično izgleda!

    ОдговориИзбриши
  2. Divne su Vam sve price, podsecaju na neke moje, mame secanja i nostalgicna osecanja.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala <3.
      Svi ljudi imaju neke slične priče, koliko god svaka izgledala drugačije.

      Избриши
  3. Svaka tvoja priča ima dušu, a recept uz nju upotpunjuje doživljaj lepog i nezaboravnog :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala. Lakša su neka sećanja kad se kažu i podele sa drugima.

      Избриши
  4. Jako dobar post... Kao da pišeš o mom dedi. I ne samo o dedi, već i o tati i stricu... Ni njihova generacija se nije odmarala i nije imala vremena ni želje za tim. Nisam odrasla kraj Ibra, ali suština je ista...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pa da. Ja nemam oca i ta neka mlađa generacija muškaraca mi je misterija :-) ali znam, recimo, mamu, ona dan danas radi više nego što sam ja sposobna i da pomislim da radim.
      Hvala ti <3.

      Избриши
  5. TAJANA,interesuje me kada se stavlja to kiselo mleko,pise u receptu da ide i ono,ali ne vidim da si ga stavila u obrazlozenju.ovo bih pravila za novu godinu,ali me kopka to kiselo mleko.hvala ti unapred.na fejsu sam cesto na tvojoj stranici slasno i opasno.veliki pozdrav od katarina vrbaski pajovic i iz hladnoga göteborga.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ovde gde piše " dodati sve ostalo". Ja kad mesim uvek dodam sve sastojke odjednom, iako je moja baka uvek tvrdila da treba dodavati po određenom redu. Dakle kada malo nadošli kvasac dodate u brašno stavljajte polako sastojak po sastojak kako vama odgovara i onda mesite tek kada ih sve tako natrpate. Meni je tako najlakše i testo bude fino, najvažnije je da se ne mesi grubo i predugo.
      Nadam se da sam pomogla :-).
      Hvala Vam na čitanju i poverenju, puno pozdrava i sve najbolje u godini koja dolazi :-).

      Избриши

Volim da čitam Vaše komentare :-)