Piletina sa jabukama i šargarepom

Da samo znate kako se ja plašim kokošijeg sveta.
Moju baku, još kao devojčicu, u Bosni, kljunuo je petao baš između obrva, a ni meni ta pernata gospoda nisu bili naklonjeni.
Najpre me je kokoška jurila jer sam joj dirala pile, a onda mi je petao skočio na glavu, da, veliki beli petao, dobro ga se sećam, u svoj njegovoj raskošnoj i uobraženoj lepoti.

Iako sam ih hranila svojim kolačima, kokoške mi nikad nisu bile drage. Opasna, mrzovoljna stvorenja, gospodarila su dobrim delom našeg dvorišta, kočoperila se oko kuće i kroz baštu, a ja sam se sklanjala, šta sam mogla sama protiv čitave velike porodice, na čelu sa tim strašnim petlom.

Ali ja sam kao devojčica bila daleko hrabrija nego što sam sada, pa sam svake večeri uzimala  našu vanglicu koja je visila zakačena na kapiju i šunjala se do gnezda, da pokupim jaja. Kada sam se vraćala, pobednički likujući, padalo mi je na pamet, mada još uvek maglovito, kakvo su zapravo blago te mirne i skromne ptice koje su se šetale širom sela, šarene, okrugle, dobre.

Sigurno ste nekada jako, jako voleli macu, kucu ili zeku, ali jeste li voleli pile ?
Baš jedno naročito pile?
Bilo je jedno malo, pufnasto "graorasto" pile, (a to znači da je bilo sivo- belo), verovatno najvoljenije na svetu. Brat i ja smo u suzama iznudili od bake i deke obećanje da taj mali petao neće nikada biti sproveden u supu, i obećanje je pošteno održano.
A ne znam ni danas da kažem zašto smo ga tako zavoleli. Sećam se samo koliko smo mu zamki postavili da ga uhvatimo, pomazimo i pustimo natrag, koliko smo puta pokušavali iznova da ga stignemo dok je svojim žutim, nežnim nožicama bezglavo bežao od naše nerazumljive ljubavi.
Pamtim to malo stvorenje, pamtim ga i kada je poraslo u predivnog sivog pevca, sa kitnjastim repom i crvenim minđušama i znam da ga se nisam plašila.

Jer kako bi mogao da Vam naudi neko koga ste tako voleli i kome ste spasili život?
Nisu sve kokoške bile te sreće. Čudna je i tajanstvena stvar ta ljubav između seljaka i sela, krave, jagnjeta, pileta, zrelog, sočnog paradajza što miriše do neba na avgustovskom suncu tek pedalj jedan udaljen od užarene zemlje.

Čudno je kako te drage i slatke životinje voli taj namučeni rod seljački, i kako ih i pored te ljubavi iskorišćava, a i dalje ih voli. Jer nije to samo koristoljublje.
Gledala sam starca kako miluje svog bika. Ima tu neka iskonska sprega, ima tu ljubavi.
Najstariji starac u mom selu pričao je o slučaju kada je trebalo da zakolje jagnje :
- Gleda ono mene, pa zableji. I ja bacih onaj nož. Ne mogu!
Ali, glad je nemilosrdni gonič i ne zna za milost. U dobrim godinama mogli su biti spašeni neki jagnjići, ili petlići. U godinama gladi se znalo - pileći paprikaš za ručak kada konačno nešto malo jače i lepše treba da se pojede.
Ako je deki nešto teško padalo, to je bilo da izabere kokošku za taj ručak.
Kasnije sve bude lakše, i da, uživa se u tom slasnom ručku. I tako se život kreće, od izlaska do zalaska i natrag. Novi pilići, novi ljudi, isti krug ljubavi i gladi.
I ne mogu da se ne setim zbog svega nežne i tople Jesenjinove pesme o klasju, o bolnom stradanju bića koje niko nije ožalio :
"Eto i ta surovost uz nas je,
čij je smiso — stradat neumrlo!
Seku srpom otežalo klasje,
ko labude kad kolju pod grlo.
Naša njiva — davno svi znaju je —
još s avgusta zadrhti, zasveži.
U snopove slama se vezuje
i svaki snop ko leš žuti leži.
Na kolima, ko na katafalku
vuku ih na groblje, gumno belo.
Kao đakon, na kobilu tanku
grakne vozar, vršeći opelo.
A zatim ih s mnogo brižljivosti
prostiru po zemlji, odvijaju
i lancima njine sitne kosti
iz mršavih tela izbijaju.
Nikome ni na pamet ne pada
da i slama — od ploti je, krvi!...
ljudožderu vodenici — tada
gurnu da kost zubima izmrvi.
I iz mliva tada prave slasti,
bezbroj jela ukusnih, za sretne...
E, tad uđe otrov beličasti
u želudac da zlobu zametne.
Tad šarlatan i ubica ljuto
zemljom pišti, ko jesen u polju…
Zato što srp seče klasje žuto
ko labude kad pod grlo kolju."


Zbilja, "eto, i ta surovost uz nas je". Teško mi je da pišem o piletini a da se ne setim graorastog petlića. Umro je od starosti, jedan život spašen iz tog neraskidivog kola preživljavanja, moranja.
Ali mi smo uvek imali kokoške, sa njima je na selu lako. Sa njima ne brinete hoćete li nahraniti decu, znate da nećete da gladujete.
Imate i prijatelje, petao Vas budi, i kokoška Vam javi kada možete da svratite u gnezdo po doručak.
U gorkom saživotu seljaka i prirode i jedno i drugo daju i primaju ali samo seljak uzima i više nego što mu se dobrovoljno daje.
Ali verujte mi na reč, videla sam oči starca koji je nosio na plećima i u očima neizrecivi bol zbog svega što je morao da uradi i bude, da bi preživeo.

I bude mi žao podjednako - i kokoške, i jagnjeta i starca. I bude mi drago što se oni nikada jedni protiv drugih ne bi okrenuli, bez obzira što im je ljubav bolna i stradalna. Ima neka tajna u tome, i ima neka ljubav.
Ima i neka istina, ali ja je ne znam, jer nisam nikada videla oči jagnjeta vođenog na klanje.
Mi smo bili deca i nije nam bilo dozvoljeno da gledamo ružne slike.
Nisam razmišljala o tome dok sam brala jabuke za ručak sa piletinom. Jer, sve je bilo tako prirodno, naše kokoške, koje sam i inače volela samo u supi, naše sočne, zdrave jabuke, naše šargarepice iz bašte kraj ribnjaka, te bašte koju deka nikad nije voleo, naš sto pod šljivom, ručak i vedar, letnji dan. I koke što se šetkaju dvorištem. I njihovo kljuckanje trave, kakotanje, sve ono čime su poricale da ih ima za jednu manje.
A ne činimo li i mi isto, čitavog svog života, poričući prolaznost i surovost života ?
Ali to je tajna opstanka u ovom ovakvom svetu.
Možda Vam se sada i ne čita recept.
Ali svakako, pre ili kasnije, morate da spremite ručak sebi i svojoj porodici. Neka to bude nešto ukusno, toplo i sočno. Neka Vam ulepša dan, neka obraduje Vašu decu. Neka ima nekog smisla u svemu što svakodnevno radimo, da bi naša sopstvena stradanja i stradanja čitavog sveta bila iskupljena tom ljubavlju i odlukom da se borimo za život, čak i kada moramo da činimo stvari koje će da nas zabole.
Jer sreća dolazi kroz borbu sa svim teškim zagonetkama postojanja, i nema sreće bez hrabrosti im se  gleda u oči. Ljudi na selu to znaju nepogrešivo. Zato su njihove oči tako često mutne od bola i sećanja, i zato tako često blistaju neugasivim plamenom života.

Sastojci :

800 gr. pilećeg mesa ( batak, karabatak, belo meso, po ukusu )
 3 kisele jabuke
3 šargarepe
100 gr. putera
30 gr. brašna - 1 vrhom puna kašika
300 ml. mleka 180-200 ml. pavlake
so
peršun


Piletinu posolite i stavite u obabranu posudu koju može u rernu. Očišćene jabuke isecite na osmine, šargarepu na kolutove, poređajte ih preko mesa, stavite 50 gr. putera u komadićima preko, posudu pokrijte folijom pa pecite na 180 40-50 minuta.
Pred kraj pečenja napravite bešamel .
Na 50 gr. putera propržite brašno pa dodajte toplo  mleko u tankom mlazu. Kad se zgusne skinite sa vatre, posolite po ukusu  i umešajte pavlaku. Prelijte preko piletine pa vratite u rernu na 5-10 minuta, bez folije.
Pospite peršunom na kraju.