Letnji grašak sa slaninom

Do pre par meseci, mislila sam da grašak više nikada u životu neću ni da kuvam ni da jedem.

Znate sigurno kako jelo može da Vam postane mrsko, toliko da godinama posle neprijatnog iskustva radije gladujete nego što ga jedete.

Prvi na toj listi omraženih kod mene je dugo bio grašak.

Baka ga je spremala na neki običan način, ni gustog ni retkog, uvek sa faširanom šniclom, i ja sam ga jela, iako mi nikada nije pričinjavao neku veliku radost. U Žiči sam prvi put jela sasvim čorbast, posni grašak, sećam se tih velikih činija i onih hotelskih kolica koje sam kao trpezarka gurala, uvek, naravno, u žurbi, prosipala, brisala, i tako sve dok ne postavim svih četrdeset tanjira pa otrčim da pozvonim sa senovite manastirske terase i pozovem sestrinstvo na ručak. Priznajem, jedva sam naučila da zvonim, ako sam ikada i naučila.

Što se graška tiče, eh. 

Znam da sada verovatno neću da Vam otvorim apetit, ali moram da Vas pitam, jeste li jeli nekada ustajali grašak sa suvom stabljikom mirođije, bez mesa, spremljen na užegloj slanini ?

Verujem da niste, i iskreno Vam zavidim.  Ja jesam.

Nema te gladi koja bi me navela da progutam tako nešto, ali obziri prema drugima to uvek mogu. 

Bili ste sigurno u gostima kod nekoga koga niste nipošto želeli da uvredite. I sigurno se pred Vama nekada našla neka nesavladiva prepreka, možda ipak ne tako ozbiljna kao što je za mene bio taj neverovatno užasni grašak. 

Pojesti to sa osmehom - ja se i danas divim sebi. Ali stradao je grašak, postao moja kulinarska noćna mora, jezivo sećanje na mračno, sivo, prazno popodne u stanu u kome mi nikad nije bilo mesto, na neke umazane čaše, nelagodan miris prekjučerašnjeg prženja, i bolje da se ne sećam svega.

Eto, prošlo je valjda pet godina a ja grašak nisam mogla ni da zamislim na tanjiru pred sobom. 

Mnoga jela i slatkiše vezujem za lepe trenutke, volim ih, pamtim, čuvam. Draži su mi kao uspomene nego kao hedonistički užitak. Ali onda taj grašak...

Kako je došlo do toga da danas jedemo grašak za ručak ?

 Lepo, Miša je  tek pre nekoliko meseci, jer sam ja bar godinu dana ignorisala uopšte postojanje te namirnice, poželeo grašak i ja sam dobro znala da ne treba i on da trpi zbog jednog mog lošeg iskustva. Zato sam se nekako i pribojavala tog dana kada će njemu da se prijede grašak.

U našoj lepoj, slatkoj kuhinjici nisu mi te zelene bobice izgledale tako strašno kao one koje pamtim. Odlučila sam se, namerno, za recept sa slaninom. Kad se već suprostavljam svojim strahovima, onda neka bude do kraja :-).

Uvek se strahu suprostavite do kraja, a ružna sećanja pogledajte u oči. Od njih ne možete da pobegnete nikada, ali ako im se okrenete licem, možete da ih pobedite. 

Ja se graška više ne bojim. U stvari, predivan je ! Prosta pouka posle svake teskobe, samo iz ljubavi ćemo poželeti da se suočimo sa opterećujućim i naopakim sećanjima. 

Malo je u prošlosti stvari koje ne možemo da popravimo u sadašnjosti. Još manje je takvih stvari u našim ostavama i frižiderima. 

Ne postoji pogrešna i loša hrana, već samo pogrešni recepti i loše kuvarice, pogrešno popodne, pogrešna mesta i trenuci. Pogrešni spojevi ljudi kojima baš ništa nije zajedničko. 

Sastojci :

450-500 gr. graška

1 glavica crnog luka

120 gr. mesnate slanine

1 kašičica soli

1 l. pileće supe ili vode

1 puna kašika brašna

1 kašika putera

po ukusu seckani sveži peršun

200 ml. kisele pavlake

Ugrejte u šerpi kašiku putera pa dodajte sitno iseckanu slaninu i pržite dok ne porumeni i pusti lep miris. Dodajte luk iseckan sitno i pržite dok ne postane staklast pa onda sklonite luk i slaninu u kraj i dodajte brašno u masnoću i propržite, kao za zapršku. Kada je brašno bez grudvica blago potamnelo, izmešajte sve pa ulijte supu ili vodu , promešajte, dodajte grašak i posolite. Uz dolivanje vode kuvajte nekih sat vremena, tako da grašak ostane čorbast. Kada bude sasvim mek, skinite sa vatre i dodajte pavlaku, promešajte tako da nema grudvica, pospite peršunom i poslužite toplo.