Fini gulaš sa pečurkama i najbržim knedlama

Ako posle godina  i godina pamtite celo jedno leto i ceo dan, mirise, zvuke i slike zbog razgovora koji je trajao minut, možda dva, kako se to zove ?

A ja pamtim jedan dvadesetšesti avgust onako kako se pamti dan kada smo pošli na put, dan kada smo okrenuli leđa sebi ali sa odlukom da pobedimo sebe. 

Dan kada sam ostavila u prošlosti ono što sam očajnički volela.

Onog kog sam očajnički volela. 

Sve se od tada promenilo ali ja se svejedno svake godine setim. I svoje svetle haljine, i toplog letnjeg popodneva, i cveća što je mirovalo na povetarcu, strepnje, treme, ushićenja i straha.

Setim se svoje velike ljubavi, tog malog razgovora i srca koje sam ostavila tada cveću, vetru i nikome.

Na tom mestu, pod jednim lepim, velikim prozorom sahranjena je moja prva ljubav. 

Dugo, dugo se borila. Mučila se, padala i ustajala. Živela čak i kada bi sve druge umrle. Bila stvarna iako su govorili da je izmišljam. Bila je moje mučilište i oltar, najčistije što sam imala, a onda je postala prošlost, umrla  jer je morala da umre. Izabrala sam drugo. Izabrala sam život.

Grobovi naših ljubavi nisu obeleženi tako da ih vide drugi. Ta su mesta znana samo nama. 

Šta sam sve pokopala i napustila tog dana? 

Svoju uobrazilju, svoju izmišljenu ljubav, svoju odluku da zauvek volim nešto čega nema ? Samu sebe. 

Sve što sam bila tada, jer ja sam sva bila jedna nezaustavljiva i nepodnošljiva želja da volim baš tako, baš njega. 

Duša mi je bila na smrt bolesna. Tako biva kada volite uzalud, kada volite bez nade i strasti, čak i ne želite da se nadate jer ne želite u stvari  ništa,  kada ne volite čoveka već cvet, mesec ili kamen.  Kada je ljubav, tek tako, kao misao, san i pogled samoj sebi svrha i ispunjenje. Kada pogrešno volite.

Svake godine se setim. 

A prošao je od tada...čitav jedan život. Pronašla sam ja sebe iznova, stvorila sam sebe iz te odluke, iz izbora koji sam napravila tada, iz svoje sopstvene usamljenosti, zanetosti i nesreće. Pronašla sam i ljubav koja može da opstane kada na nju udare strahovi, sumnje i tuge, ljubav koje je stvarna i prava. Život osmišljen bliskošću. 

Ali ne mogu da ne mislim da tu nesrećnu, otišlu, zakopanu ljubav.  Jer i kada pokopate mrtve, Vi ćete ih i dalje voleti. Ne mogu da ne odem mislima na to mesto. Kada umiru ljudi plačemo i žalimo. Ne činimo li isto i kada ljubav izdahne ?

Ne pamtimo li mesta na kojima nam je slomljeno srce ?

Moje nije bilo slomljeno jer ja srcem nisam volela. Volela sam mišlju i dušom. Volela sam kao što se vole nebesa i zelena polja, volela sam  kao sveli, natruli cvet, a ne kao devojka sa stvarnim željama i nadama.

Kada okrenemo leđa i odemo, kada izaberemo da odlazak bude zauvek, zaista, kada se u srcu odreknemo svog puta, svih sećanja i ljubavi koja je postala mora, da li prestajemo da volimo ?

Da li nas ikada umrla ljubav zaista napušta ili ostaje nepromenljivo neka tiha i prigušena tuga koja i iz prošlosti može da nas povredi ?

Prošle su godine. Prošla je tuga. U istinskoj ljubavi sam našla sreću.

Ali mene danas opominje jedan nežni, setni glas u grudima da pomenem svoju prvu, otišlu ljubav. Da se setim kako je duboka, bolna i dostojanstvena bila, da se setim kako je ponosno izdahnula i kako me je poslednji put tugaljivo zabolela. Da budem spokojna kada je se sećam. I da budem hrabra - iz semena jedne zakopane ljubavi uvek će izrasti druga, ako zadržimo snagu i hrabrost da joj udahnemo život. Ako je to stvarno bila ljubav a ne svirepa obmana. Nisu sve one iste. Neke nas oplemene zauvek iako bole, neke nas otruju gorčinom. Znam da moja nije bila mračna i okrutna jer mi je dozvolila da ustanem i preživim.

Odbila sam da umrem sa njom jer da jesam- ko bi je pamtio? A hoću da je pamtim. Bila je iskrena i snažna, bila je umišljena i lažna, ali je bila ljubav. A ljubav se ne zaboravlja čak ni kada umre. 

Ni  posle mnogo, mnogo godina.

Očajavala sam nad tim grobom i bila sam zaključana u ćutanje. Nisu me zanimali ni zanos ni sreća ali me je iznenadio usud. Tvrdoglavo zagledanu u prošlost ljubav me je trgla i ponudila mi novi izbor, novu šansu, novi život.Kao kada se borite za vazduh zgrabila sam sve. 

I volim, volim svoj život. Sa svim malim tugama, sećanjima, nedostajanjima, strahovima i strepnjama, ćutanjima, izneverenim i neizgovorenim nadama, sa svim nedostacima i greškama. Sa običnim, svakodnevnim gulašima, šerpama, loncima, sa našim mačkom, sa drvetom kraj prozora, haljinom na cvetiće. Sa svim stvarima koje sam nekada htela da žrtvujem čekajući samu smrt kao oslobođenje od nepodnošljive  ljubavi.

Nikada ih ne bih žrtvovala. Naš mali stan, našu istinsku bliskost. Naš pravi, pravi život. 

Između stvarnosti i utvara ja živim  oduvek, ali biram uvek iznova  ovo što imam, običan letnji dan, običan letnji ručak, najprostije knedle na svetu, neispeglan stolnjak jer ručak kasni. 

Danas su utvare glasnije nego inače. Ne želim da ih čujem ali svejedno znam šta govore Godinama ih slušam. Ne mrzim ih, ne bojim ih se. To jedna umrla ljubav žali za onim što je moglo biti.

Ja slavim ono što jeste. I žurim da podgrejem ručak, i ne slušam i ne patim i ne sećam se. 

Svejedno, bolje me ne  pitajte  nikada na ovaj dan koji je datum. Bolje je da ne znam.

 Ako volite da čitate moje pričice, označite da Vam se dopada ova stranica i pročitajte uskoro drugo izdanje mog prvog romana :-)

 Sastojci :

400 gr. pileće dzigerice - ako je ne volite, kao Miša, možete da je zamenite, kako sam ja uradila zbog njega :-) dakle, stavila sam 400 gr. pilećeg belog mesa
400 gr. šampinjona - možete da koristite verovatno i neke druge pečurke ali ove je i dalje najlakše naći
400 gr. oljuštenog paradajza- pelata ili domaćeg, kako Vam je lakše
1 glavica crnog luka
so po ukusu
biber po ukusu
lovor - nekoliko listova
sok jednog limuna ( ne morate baš ceo limun da iscedite da jelo ne bude prekiselo
oko 200 ml. crnog ili crvenog vina
 masnoća za prženje mesa - idealno oko 40-50 gr. putera ali možete da koristite i ulje ili mast


 Zagrejte masnoću pa na njoj kratko, da dobije koricu i porumeni propržite dzigericu ili meso isečeno na sitne kocke. Nakon toga dodajte luk isečen na rebarca i šampinjone koje ste isekli samo na pola, treba da ostanu vidljivi u jelu. Posolite odmah, ja sam stavila 1,5 kašičicu soli i uplašila se da će jelo biti preslano. Nije bilo, na svu sreću, Vama ipak savetujem da budete oprezniji. Dodajte i biber i lovor.
Kada pečurke počnu da puštaju sok i splasnu, dodajte paradajz. Ako ćete sami da ljuštite domaći ujedno ga i isecite na sitno. Možete da koristite i paradajz iz flaše ali je šteta, u sezoni svežeg :-).
Pustite da se sve zagreje i proključa pa sipajte i vino i ostavite da se sve krčka oko sat vremena na umerenoj vatri tako da se zgusne poput klasičnog gulaša ili više, kako već volite, ja volim kad je gušće.
Na samom kraju kuvanja dodajte limunov sok ( prvo iscedite pola pa probajte ) i poslužite toplo sa prilogom.


Knedle :


250 gr. brašna
2-3 prstohvata soli
2 dl. mlake vode 
1/2 kašičice praška za pecivo


2 kašike ulja


 Stavite u brašno so i prašak za pecivo pa promešajte. Dodajte polako vodu mešajući da dobijete testo nalik onom za uštipke ali ipak malo gušće. Ostavite ga dok se voda u koju ste dodali 2 kašike ulja ne zagreje do vrenja pa onda stavljajte u nju male  knedle vadeći ih kašičicom.
Što su knedle sitnije to će biti mekše. One nisu tako meke kao griz- knedle, više liče na malo deblju testeninu, tako da je poželjno da budu manje od mojih :-).
Kuvajte ih 15 minuta. Pazite da se u prvi mah ne zalepe za dno, kada ih odvojite od dna više neće da tonu.