Sočno meso u mleku

Čudan je dan ta nedelja. Tiha, uspavana i usporena a ipak prođe u trenu.

Troma i pospana, kako stari postaje sve tiša i tužnija, mami se spava, baka već spava, Vanja čita u stolici za ljuljanje, a meni je, eto, dosadno.

Nema kosača u polju, ne čuje se dozivanje u livadama. Sve spava, spava...

Naslonim  se na drvene stubove terase  da vidim kako se jasenove grane klate na vetru, šumno i meko, kao uštirkani žipon stare  bakine haljine. Nebesa plava beskajno, bez senke ili oblačka. U vazduhu miriše samo kasno leto, čisto, toplo, staro, spremajući se za odlazak. Posmatrala bih kako ptice preleću sa jasena na hrastove, kako odnose na svojim krilima taj poznati, blagi miris.

Kako sve miruje, ćuti, spava. Kako se umiri sve živo kada je čovek miran. Kako se čuje i najtiši vetar kada ljudi ne prave buku. Teškom omorinom i modrim šljivama povijene grane nepomične od težine zovu da im olakšam. 

Volela sam nedeljom da berem šljive i jabuke. Jer  kada se mama i baka probude, sešćemo svi zajedno na terasu da pričamo i da se smejemo, da igramo karte i čekamo palačinke, da brojimo koliko će puta Vanja košticom da promaši granu vrbe nad psećom kućicom.

Čudan je dan nedelja. Ljudi joj se raduju a ona traje prekratko da bi predstavljala bilo kakvu radost. Mnoge sam nedeljne večeri preplakala kao mala jer mi je bilo beskrajno žao što mama sutra mora na posao, što ja moram u školu. Nisam mogla da joj oprostim što tako kratko traje, što nemilosrdno prolazi kao treptaj oka. I prestala sam da je volim, prezrela sam taj kratki i lažljivi trenutak slobode i tišine.

Zavolela sam svim srcem ponedeljak. Od bogatog nedeljnog ručka, belog stolnjaka i bakinog starog servisa draža mi je očukana šerpica na šporetu, tek nemarno poklopljena, u kojoj meso preostalo od nedeljnog ručka čeka da bude podgrejano. 

Ukusniji mi je taj nedeljni ručak u ponedeljak.  Draža mi je duga svakodnevica nego kratki trenuci promene. 

Od prve nedeljne noći koju sam provela tužna jer je mali, savršeni dan gotov, pokušavala sam da osmislim i zavolim svaki dan posebno. Da ne živim čekajući petak, subotu, nedelju, raspust, odmor, praznike.

Jednom kada osetimo u ustima gorčinu sopstvene prolaznosti i prolaznosti svega što postoji, ali kada ga osetimo zaista, svim čulila i potpuno, prestajemo da čekamo dane, mesece i godine koji će nam, kako smo verovali, doneti mir i sreću. Sreća i mir se ne čekaju kao što se ne čeka ništa što zaista vredi.

Sve ono što želimo, moramo da stvorimo. U međuvremenu, dok taj napor traje, potrebno nam je da zavolimo sve. 

Život... težak, pretežak. Čak i onaj savršen, kada bi postojao takav, ograničen je i zapečaćen smrću, činjenicom prolaznosti. Najvrednije što imamo je ono najjeftinije. Vreme pojedeno čekanjem i dosadom.  Prazna vera da će doći jedan dan koji će ukinuti sva naša nezadovoljstva u učiniti nas srećnim kratko, samo kratko. 

Nema tog dana. Neće doći dok ne budemo spremni za njega, dok ne budemo prihvatili vlastitu svakodnevicu kao svoj život, u kolotečini prepoznali iskrice svih svojih istinskih radosti, dok ne budemo konačno naučili da živimo danas, da volimo danas, da ne čekajući nešto što će nas spasiti spasimo sami sebe smislom i ljubavlju koje ćemo dati svakom trenutku u kom smo živeli.
Taj dan verovatno neće biti nedelja ili praznik, ali ćemo već u svanuće da ga prepoznamo. 

Razumećemo vrednost propale stare šerpice i plehanog tanjirića, podgrejani komad sočnog mesa i parče hladne proje biće carski obrok nekog uzavrelog ponedeljka ili umornog, sparnog četvrtka. 

Sve što možemo da  da damo naučićemo da damo odmah. 

Danas je oblačno na onaj jesenji način.Leto prolazi. Tromo i sa obećanjem da će da se vrati. To obećanje prihvatamo sa radošću i blistanjem u očima, sa setom, sa čežnjom, životnom strašću koja moli da nam se što pre vrate dani slobode, odmora i sunca. 

Jesen dolazi. Sa njom gužve, poslovi, problemi, kiše.

Nasmejaću se danima koji dolaze. To su neki zlatni i kišoviti, prohladni i radni, naporni, mučni - neponovljivi dani mog života. Mog jedinog života. 

Ako izaberemo da volimo sve svoje dane, izabrali smo u stvari da svakoga dana volimo sve što nas okružuje. A nema lepšeg praznika od ljubavi, i lepšeg odmora. 

 Ako volite da čitate moje pričice, označite da Vam se dopada ova stranica i pročitajte uskoro drugo izdanje mog prvog romana :-)

Sastojci :

800 gr. svinjskog buta ( pretpostavljam da možete da koristite i juneći )

2 čena belog luka

1 kašičica suvog ruzmarina

40-50 gr. putera

par kašika ulja

2 kašike brašna ili malo više

peršunov list

par listića lovora

so po ukusu

1  veća šargarepa

1 glavica crnog luka

1,5 litar mleka

1 kašika skrobnog brašna

malo bibera

Meso ( u komadu ) istrljajte presečenim belim lukom i ruzmarinom  i posolite pa utapkajte brašnom da dobije košuljicu. Propržite ga na puteru i ulju koje ste zagrejali tako da dobije finu koricu. Izvadite ga iz masnoće pa u nju dodajte jedan sitno seckani ili rendani luk i rendanu na sitno šargarepu. To kratko upržite pa nalijte vrelim  mlekom, dodajte lovor, peršun i biber, vratite meso, poklopite  i tako na slabijoj umerenoj vatri kuvajte sat i po. Povremeno okrenite meso da se ne zalepi za dno i da bi bilo podjednako sočno sa svih strana. 

Posle navedenog vremena mleko će da uvri, izvadite meso pa odvojite par kašika sosa, stavite gustin i razmutite pa vratite u šerpu gde se kuvalo meso. Ako Vam se učini da će sos da bude previše gust, dodajte još mleka. Vratite meso u sos.

Ovaj umak možete i da procedite i služite uz pečenje, ali ne vidim, iskreno , razlog za to.

* Ako volite ovako fini reš krompirić sigurno ste već isprobali čuveni recept Dzejmija Olivera. Krompir oljuštite i ako je veći isecite na pola ( ja sečem na deblje krugove ), kuvajte ga 10 minuta, stavite ga u već vrelu vodu. Pleh nauljite ( ja ga malo bogatije zalijem uljem, ali ne reterano, složite krompir koji je oceđen od vode, iako Dzejmi to ne radi, ja ga opet prelijem uljem, posolim i pospem začinom koji imam :-) i stavim u rernu zagrejanu dobro, na 250. Pečem bar pola sata, rerna mi nije baš žestoka, a na pola pečenja ga okrenem.