Svečano pečenje sa prelivom

  Mislim da moja baka ima još samo jednu želju u svom životu. Sve se teže kreće, sumorna je danima i  predugo ćuti. U mislima, u svemu što radi ili ne radi ona je već ispratila sebe preko puta, na strmo seosko  groblje kome se sa našeg prozora  naziru  najviši spomenici. Kaže, od kad je deka tamo, ne čini joj se to mesto tako strašnim i hladnim kao ranije.

 Ona polako i tiho napušta naš svet. U suštini, jedino što je sada istinski raduje su prisećanja. O prošlosti uvek može da priča, makar to bile i priče koje smo svi bezbroj puta čuli, događaji kojima smo svedoci. Ljudski vek je kratak, lako je iscrpeti sećanja ali život koji stanuje u njima nemoguće je ućutkati.

Mene nekako ne zamara da se sa njom prisećam dana koji su prošli, iako znam čak i mesto na kom će da se nasmeje ili zamisli, znam šta će sa čim da uporedi, znam baš svaku rečenicu napamet. Ima uvek neke nove snage u toj potrebi da se ode natrag, ima neke velike tuge u tom osvrtanju.

"Da mi je još jednom da spremim Novu Godinu, onako kako sam ja spremala". - tako je govorila baka do skoro.   

Sad više to ne spominje. Valjda joj je postalo jasno da to nikada neće da se desi, zbog besparice, zbog njene nemoći, zbog toga što deke već odavno nema, i zbog toga što nikome od nas ta Nova Godina nije tako važna kao što je bila nekada.

Meni je žao zbog toga. Ja volim praznike jer podsećaju i okupljaju, jer čine da budemo zajedno. 

To su mnogo puta ponovljeni isti dani. To je slika neke zajedničke večnosti u kojoj se jedan savršeni trenutak uvek iznova ponavlja, bez kraja.

 Volim one praznične ručkove  za koje smo morali da štedimo, volim iskorak iz  stvarnosti i iznenadnu, kratkotrajnu raskoš u našim običnim i teškim životima.

Praznici za mene nisu varka. Pokušaj da budemo neko drugi, da živimo bolje nego što zaista živimo.

Barem tada, makar kratko, ljudi se trude da budu onakvi kakvi bi trebalo da budu uvek. Kažu jedni drugima reči koje inače ne izgovaraju. 

Sećam se jednog Božića  u manastiru. Radovala sam se što ću provesti praznike tamo, no mi je Mati rekla da treba da idem kući. 

-Ali to je tako veliki i lep praznik!- znam i danas da sam bila razočarana i  ljuta.

- Pa baš zato.- rekla mi je Mati i ja sam provela Božić kod kuće, sa svojima. 

Koliko sam joj samo danas zahvalna za tu jednu uspomenu više, za jedan praznik više kog zajedno sa bakom mogu da se sećam dok gledamo kako se vrbe oko groblja talasaju na vetru u kasno, zrelo leto.

Retki su sada praznici kada neko od nas ne nedostaje. Uostalom, dekin je odlazak konačan i nepopravljiv. On više nikada neće biti sa nama. Čini mi se, čak i da učinim sve kako bi baka dobila naptrag svoju Novu Godinu, ona bi preplakala tu noć. Posle više od pola veka zajedničkih praznika, to bi bio prvi onako raskošan i šaren, svetlucav i mirišljav koji bi provela bez deke, sama. Jer ona se oseća tako čak i kada smo mi sa njom. 

Volim ja svakidašnjicu. Već sam i o tome pisala. U tim običnim danima mi moramo da nađemo mesto za svoje snove, radosti i istine. Svakog običnog dana mi moramo da čuvamo bliskost i ljubav, moramo da budemo nežni prema svetu čak i kada baš ništa oko nas tu nežnost ne zaslužuje. Moramo - to znači da nemamo drugi put do spokoja i smisla. 

Ali svejedno, ja volim  i da spremim svečani ručak kad god postoji i najmanji razlog za to. Da očešljam kosu kao za praznike, a to je jedna moja posebna frizura :-). Da se  setim  kako je nekada baka, od puke sirotinje, od nemaštine, otimala tokom cele godine, da bi tih nekoliko dana bili raskošni i nezaboravni  kao u carskoj palati. 

Treba nam iskorak iz stvarnosti, trebaju nam trenuci za kojima žalimo čak i dok traju, isto onako kako nam treba ta jednostavna svakodnevica. Treba nam ponekad neki mali rođendan, neki praznični ručak, neka posebna torta, neka noć u kojoj možemo sve do zore, uz kolače i vino da budemo budni svi zajedno, jer sutrašnji dan uopšte ne postoji u tom jednom savršenom trenutku. Nije važno što to nije svakog dana.

Pamtićemo uvek samo ono vredno pamćenja. Važno je da zapamtimo što više.

A kada nas napusti stvarnost i pretvori nas  u bespomoćne ljušture, kada nam uzme one koje smo voleli, kada nas izmeni i raslabi tako da ni sami sebe ne možemo lako da prepoznamo , to što smo zapamtili biće sve što imamo i sve zbog čega i dalje želimo da dočekamo svitanje. 

Baka živi da bi se sećala. 

A ja mislim da je i to život.

Ako volite da čitate moje pričice, označite da Vam se dopada ova stranica i pročitajte uskoro drugo izdanje mog prvog romana :-)

Sastojci :

750 gr.bifteka ali možete da ispečete i prelijete ovim prelivom , naravno, bilo koje meso

1 crveni grejpfrut

60 gr. putera

1/2 kašičice soli

1/2 kašičice belog bibera

1 kašika soja sosa

na vrh noža ljute aleve paprike

2 kašike ulja

Polovinu grejpfruta iscedite a drugu polovinu podelite na kriške i stavite u frižider. Sok pomešajte sa puterom, dodajte polovinu predviđene soli, biber, alevu papriku i soja sos. Sve promešajte lepo i ostavite u frižideru oko pola sata.

Meso kratko ispržite na ulju da dobije koricu, premestite ga sa uljem u kom se pržilo  u posudu za pečenje, pokrijte folijom i pecite još 25 minuta. Posolite meso na kraju, a sok od pečenja stavite u tiganj, dodajte sos sa puterom i pustite da provri.  U gotov sos dodajte kriške grejpfruta. Prvo ga oljuštite spolja, a onda ćete lako moći da uklonite kožicu između kriški, tako da ih oljuštene stavite u sos.

Služite meso preliveno sosom, a slaže se lepo sa rezancima, piše u receptu. Mi nismo saznali, kod nas je krompir skoro  obavezan prilog uz sve :-).