Mirisni kolač

 Prvi put ljudska zloba i besmislena zavist utiči kako treba na mene. Ne krijem se više u svom krevetu, ne tešim se rečima da će proći. 

Prvi put  jer tek sada shvatam koliko u stvari opasne ta zloba i zavist mogu da budu. Koliko se osile kada im pokažete slabost, i koliko sam naudila sebi povlačeći se uvek i pred svima.

Uzalud je to što znam da me napadaju jer su slabiji i tužniji, jer su nesrećni, jer su zli.

Uzalud je sve dok im otvoreno i u lice ne kažem da to znam i da mi je žao što se ne leče ljubavlju već zlobom.

Moram da se menjam.

To je težak put. Jednom kada naučite da primate udarce ćutke, da se smeškate na uvrede i da bežite, da se sklanjate, uporno da se sklanjate, teško ćete moći da živite sa hrabrim i ratobornim sobom, teško ćete da odgovorite glasno i da se odbranite onako kako treba, kako biste branili drugoga.

Jer ima nešto slabašno i bolešljivo u nama koji sebe ne volimo i ne štitimo, u nama koji smo spremni da pomognemo drugome ali nikada, nikada sebi. Ima nešto jadno u nama koji uvek odmahnemo rukom, koji pustimo da život pokaže i izmiri sve, koji verujemo da svi mi svakog trena svedočimo isključivo o sebi i da niko ne može da nam naudi, do mi samima sebi.

Ovo je svet ljudi. A ljudi su surovi i hladni. I ne poštuju onoga koji se ne bori za sebe. Poštuju samo ratnike.

Ni pesnike, ni sanjare, ni dobre pustinjake, ni tihe mirotvorce, ni dobre, ni zle, ni ispravne ni pogrešne.

Ljudi se dele na ratnike i na kukavice. 

Ja ne znam šta sam. U meni se nešto buni uvek kada pobegnem od progonitelja. Želim da stanem, da im se okrenem i da im kažem. Da im kažem da se ne bojim, da oni treba da se plaše mene i moje istine.

U meni se budi nešto čovečnije od bežanja. Budi se želja da se borim, pa makar i ćutanjem jer nisu sva ćutanja ista.

I ne, ne borim se za sebe. Borim se za svet koji zamišljam. U tom svetu nema mesta za zlo. Iz  tog sveta, ja ću ga oterati.

U tom svetu mirišu jabuke, lešnici i cimet.  I kolače sprema mama, a ne ja. Ona to bolje radi :-).

Ovaj za koji vam pišem recept spremile smo zajedno još jesenas... dok su se u prozorima zlatile raskošne krošnje hrastova i trave još bile zelene. 

A miris ovog nežnog kolača još osećam u nozdrvama i negde u zimskoj tišini. Kao da nedostaje u svemu onako kako mi nedostaju zelene trave, zlatne doline i  moj dobri, mirni svet  koji ću morati da branim hrabrije ako ne želim da bude uništen..

Sastojci:

 300 gr. smrznutog listanog testa ( ako imate oko pakovanje od 2 lista po 250 gr. slobodno koristite taj jedan od 250 gr. - dovoljno je )

4 kašike mlevenih lešnika

800 gr. očišćenih jabuka ( znači, merite posle čišćenja, neka budu blago kisele )

50 gr. putera

90 gr. šećera

50 gr. suvog grožđa

1 kašika višnjevače

2 jajeta

10 gr. vanilin šećera

200 ml. mlečne slatke pavlake

1/2 kašičice cimeta

Lisnato testo odmrznite toliko da možete da ga razvijte oklagijom. Razvijte ga toliko da prstima pažljivo možete da ga prilagodite okruglom obliku i smestite u okruglu tepsiju prečnika 24 cm. obloženu papirom za pečenje. Podignite rubove testa malo uz ivicu kalupa a viljuškom ga izbockajte na dosta mesta i pospite mlevenim lešnicima. Jabuke oljuštite pa isecite na polovine, pa nakon toga svaku polovinu na tanke kriške ( ploške ), ne moraju baš da budu providne. Puter ugrejte i kratko na njemu izdinstajte jabuke, nekih 5, najviše 10 minuta pa ih pospite sa 40 gr. šećera i dinstajte još 5 minuta. Suvo grožđe potopite u višnjevaču. 

Penasto umutite ona 2 jajeta sa vanilin šećerom i 30 gr. šećera, umešajte neumućemu slatku pavlaku. 

Rashlažene jabuke rasporedite po lisnatom testu, ne morate da ih slažete, samo da budu ravnomerno raspoređene, pospite ih isceđenim suvim grožđem pa prelijte kremom od jaja i slatke pavlake. Kolač pecite 40 minuta na 220 stepeni. 

Preostalih 20 gr. šećera ( naravno, ne morate u gram da merite :-) ) izmešajte sa cimetom i pospite preko rashlađenog kolača, ako želite. Možete taj posip i da izostavite.